Počela sam da idem privatno kod njega u ordinaciju, iako mi zdravstveno više nije bilo potrebno toliko kontrola. Govorila sam sebi da želim samo da budem sigurna da je sve u redu, ali istina je bila da sam željela ponovo da ga vidim.
Nikada nije prešao granicu profesionalnog odnosa. Bio je ljubazan, pažljiv, ali uvijek korektan.
Na posljednjem pregledu skupila sam hrabrost i rekla:
„Znam da ste oženjeni, ali moram priznati da često razmišljam o vama.“
Doktor je nekoliko sekundi ćutao.
Očekivala sam da će me odbiti ili zamoliti da više ne dolazim.
Umjesto toga rekao je:
„Znam. Zato sam želio da danas razgovaramo.“
Srce mi je počelo lupati.
Ali onda je otvorio fioku i izvadio staru fotografiju.
„Prepoznaješ li ovu ženu?“
Na fotografiji je bila moja majka, mnogo mlađa.
„Odakle vam slika moje mame?“
Doktor je duboko udahnuo.
„Ovo nije moja fotografija. Pripada mom ocu.“
Nisam razumjela.
Objasnio mi je da je njegov otac prije više od dvadeset godina radio u istoj bolnici i dobro poznavao moju majku.
„Kakve to veze ima sa mnom?“
Tada je izvadio stari dokument na kojem je bilo moje ime i datum rođenja.
„Pronašao sam ovo među očevim stvarima nakon njegove smrti.“
Ruke su mi počele drhtati.
Na dnu dokumenta nalazio se potpis moje majke.
„Šta je ovo?“
Pogledao me ozbiljno.
„Zato sam se ponašao distancirano otkad sam prvi put vidio tvoje prezime.“
„Zašto?“
Okrenuo je dokument prema meni.
„Jer postoji mogućnost da smo se ti i ja upoznali mnogo prije ove bolnice — samo što nijedno od nas tada nije moglo da zna istinu.“
Kada sam pročitala posljednju rečenicu dokumenta, shvatila sam da razgovor sa majkom više ne mogu izbjegavati…