U kutiji je bila ogrlica mog psa.
Prepoznala sam je istog trenutka. Na metalnoj pločici još uvijek je bilo ugravirano njegovo ime i moj broj telefona.
Ruke su mi počele drhtati.
Ispod ogrlice nalazila se poruka:
„Ako želiš ponovo da ga vidiš, dođi večeras na mjesto gdje smo ga prvi put uzeli.“
Odmah sam nazvala bivšeg.
„Gdje je moj pas?!“
Samo je mirno rekao:
„Dođi pa ćeš saznati.“
Bila sam bijesna, ali sam otišla. Nisam željela rizikovati da se psu nešto dogodilo.
Na dogovorenom mjestu nije bilo nikoga.
Čekala sam deset minuta, a onda sam začula lavež.
Okrenula sam se i ugledala svog psa kako trči prema meni.
Spustila sam se na koljena i zagrlila ga.
Bio je potpuno dobro.
Iza njega se pojavio moj bivši muž.
„Zašto si radio sve ovo?“
„Zato što sam htio da shvatiš nešto.“
„Šta?!“
Pružio mi je fasciklu.
Unutra su bili račun iz azila, veterinarska knjižica i dokument o udomljavanju.
Na dokumentu nije bilo samo njegovo ime.
Bilo je i moje.
„Šta ovo znači?“
„Pas nikada nije bio samo moj zato što sam ga platio. Oboje smo ga uzeli i oboje smo se brinuli o njemu.“
Nisam razumjela zašto mi ga je onda oduzeo.
Spustio je pogled.
„Bio sam bijesan zbog razvoda i želio sam da te povrijedim. Pogriješio sam.“
Pomislila sam da je konačno došao sebi.
Ali onda je dodao:
„Postoji još nešto što moraš znati.“
Iz džepa je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju žene sa kojom me je prevario.
Držala je štene koje je izgledalo gotovo identično našem psu.
„Kakve ona veze ima sa ovim?“
Bivši je rekao:
„Mnogo više nego što misliš. Ona je bila osoba koja nam je prije nekoliko godina pronašla ovog psa.“
Zaledila sam se.
„Ali mi smo je tada upoznali samo kao volonterku iz azila.“
„Upravo tako.“
Otvorio je stare poruke.
Jedna je bila poslata nekoliko dana prije nego što smo uopšte otišli po psa:
„Dovedi je u subotu. Pas je spreman. Poslije toga će sve ići po planu.“
Pogledala sam bivšeg.
„Kakav plan?“
Spustio je telefon i rekao:
„Naša prevara nije počela kada ti misliš. A ni taj pas nije slučajno ušao u naš život…“