Njena majka mi je rekla:
„Dušo, žao mi je, ali ona večeras nije kod kuće. Otišla je sa roditeljima kod rodbine.“
Stajala sam pred vratima sa kesom keksa i sokom u rukama. Nisam znala šta da kažem.
„Ali rekla mi je da dođem…“
Žena me je pogledala i odmah shvatila da nešto nije u redu.
„Čekaj ovdje.“
Uvela me je u kuću, skinula mi mokru jaknu i stavila čaj da se ugrijem.
Kasnije sam saznala da je drugarica potpuno zaboravila da mi kaže da neće biti kod kuće.
Njena majka nije imala srca da me pošalje nazad. Napolju je bilo hladno, mrak, a do moje kuće skoro sat vremena pješice.
„Novu godinu ćeš dočekati sa nama“, rekla je.
Za nekoliko minuta pozvala je komšije. Donijeli su kolače, neko je donio sokove, a jedan komšija je čak otišao po moju mamu.
Kada sam je ugledala na vratima, potrčala sam joj u zagrljaj.
Mama je počela plakati.
„Mislila sam da ćeš večeras imati ljepšu proslavu nego kod kuće.“
Nije znala da je meni bilo dovoljno samo što je ona stigla.
Te noći smo svi zajedno dočekali 1996. godinu.
Prošle su decenije.
Završila sam školu, odselila se iz sela, zaposlila se i osnovala svoju porodicu.
A onda sam prije nekoliko mjeseci u prodavnici ugledala stariju ženu koja mi je bila nevjerovatno poznata.
Bila je to majka moje drugarice.
Prišla sam joj.
„Da li me se sjećate?“
Gledala me nekoliko sekundi, a onda su joj krenule suze.
„Ti si ona djevojčica sa kesom keksa.“
Zagrlile smo se nasred prodavnice.
Pozvala sam je na kafu i zahvalila joj za ono što je uradila prije trideset godina.
Ona se samo nasmiješila.
„Nemaš ti meni za šta zahvaljivati.“
Zatim je iz torbe izvadila staru fotografiju.
Na njoj smo bile moja mama, ona i ja te novogodišnje noći.
Okrenula sam fotografiju.
Na poleđini je bio rukopis moje majke i nekoliko rečenica koje nikada ranije nisam pročitala.
Mama je toj ženi te noći ostavila poruku.
Kada sam pročitala posljednju rečenicu, shvatila sam da je moja majka tada prolazila kroz mnogo teži period nego što sam kao sedmogodišnja djevojčica mogla naslutiti…