Notar je pogledao mog muža, zatim mene, pa tiho rekao:
„Gospođo, jeste li sigurni da želite prodati baš ovaj stan?“
„Zašto ne bih? Moj je.“
Muž se odmah ubacio:
„Došli smo samo da završimo papire.“
Notar ga je prekinuo.
„Pitao sam gospođu.“
Već tada sam osjetila da nešto nije u redu.
Notar je otvorio fasciklu i izvadio dokument koji nikada ranije nisam vidjela.
„Vaša baka je prilikom prenosa stana ostavila posebnu izjavu.“
„Kakvu izjavu?“
„Da stan možete prodati, ali je tražila da prije bilo kakve prodaje budete upoznati sa ovim.“
Pružio mi je zatvorenu kovertu sa bakinim rukopisom.
Na njoj je pisalo:
„Za moju unuku – ako jednog dana odluči prodati stan.“
Muž je postao nervozan.
„Kakve sad veze ima neko staro pismo?“
Otvorila sam ga.
Baka je napisala da stan nije obična nekretnina. Kupila ga je novcem koji je godinama čuvala upravo za mene.
Ali posljednje rečenice su me potpuno zbunile:
„Ako te neko bude požurivao da ga prodaš, prvo provjeri zbog čega mu je toliko potreban tvoj novac.“
Pogledala sam muža.
„Zašto tebi toliko smeta ovaj stan?“
„Ne smeta mi.“
Notar je tada izvadio još jedan papir.
„Postoji još nešto što biste trebali znati prije nego što bilo šta potpišete.“
Bio je to zahtjev koji je nekoliko dana ranije neko podnio pokušavajući da dobije podatke o vrijednosti mog stana.
Na dokumentu je stajalo ime mog muža.
„Ti si već dolazio ovdje?“
Nije odgovorio.
„Zašto si se raspitivao bez mene?“
Ustao je i rekao da ćemo razgovarati kod kuće.
Ali notar me je zaustavio.
„Gospođo, savjetujem vam da danas ništa ne potpisujete.“
Muž je izašao bijesan.
Kada sam se vratila kući, nije ga bilo.
Na stolu je ostavio telefon koji je očigledno zaboravio u žurbi.
U tom trenutku stigla je poruka:
„Jesi li uspio? Kada proda stan, konačno možemo zatvoriti dug.“
Broj nisam poznavala.
Otvorila sam razgovor.
A kada sam pročitala prethodne poruke, shvatila sam da moj muž mjesecima nije pokušavao da nam kupi veći stan.
Pokušavao je mojim nasljedstvom da riješi problem za koji mi devet godina braka nikada nije rekao…