A on je rekao:
„Znam zato što si jedina osoba pred kojom ne moram da glumim da sam nešto što nisam.“
Njegova drugarica se nasmijala.
„Dobro, ali poslije 15 godina sigurno postoji nešto što ti smeta kod nje.“
Muž je odgovorio:
„Naravno da postoji. Kao što i njoj smeta milion stvari kod mene. Ali brak nije potraga za osobom bez mana.“
Stajala sam iza vrata i slušala.
Očekivala sam komplimente o izgledu, pameti ili tome kakva sam domaćica.
A on je nastavio:
„Kad sam ostao bez posla, ona je bila uz mene. Kad mi je otac umro, mjesecima me je sastavljala. Kad sam želio odustati od svega, ona nije odustala od mene.“
Oči su mi se napunile suzama.
Njegova drugarica ga je pitala:
„A šta ako se jednog dana zaljubiš u neku drugu?“
Nastala je tišina.
Približila sam se vratima da bolje čujem.
„Lijepih žena će uvijek biti. Zanimljivih ljudi takođe. Ali niko drugi nema naših 15 godina.“
Tada sam se osjećala kao najsrećnija žena na svijetu.
Ali onda je dodao:
„Ipak, postoji nešto što joj još nisam rekao.“
Srce mi je ponovo počelo lupati.
„Šta?“
„Prije nekoliko mjeseci dobio sam ponudu za posao u drugoj državi.“
Zaledila sam se.
„I prihvatio si?“
„Još nisam.“
„Zašto joj nisi rekao?“
„Zato što bih morao otići najmanje dvije godine. A ne znam imam li pravo tražiti od nje da ponovo mijenja cijeli život zbog mene.“
Nisam više mogla slušati.
Ušla sam u sobu.
Oboje su zanijemili.
„Čula sam sve.“
Muž je problijedio.
„Koliko dugo stojiš tu?“
„Dovoljno dugo.“
Prišla sam mu i rekla:
„Petnaest godina odlučujemo zajedno. Nećeš ni ovu odluku donositi sam.“
Tada je iz džepa izvadio kovertu.
„Onda moraš vidjeti i ovo.“
Otvorila sam je.
Ponuda za posao nije bila jedino iznenađenje.
Uz ugovor je bio dokument o kući koju je kompanija nudila njegovoj porodici.
Na njemu su već bila upisana naša imena.
Pogledala sam ga.
„Ti si ipak planirao da idem s tobom?“
Nasmiješio se.
„Nisam mogao zamisliti sljedeće poglavlje bez tebe.“