Svake noći, dok bih ležala sama, mislila sam na to koliko mi muž nedostaje. Nisam željela drugog muškarca, ali usamljenost je postajala sve teža.
Kada se muž konačno vratio kući nakon nekoliko sedmica, odmah je primijetio da nešto nije u redu.
„Šta se događa s tobom?“
Dugo sam ćutala, a onda sam mu priznala da sam bila u iskušenju da ga prevarim, ali da nisam mogla to da uradim.
Očekivala sam ljutnju.
Umjesto toga, zagrlio me je.
„Znam da ti je teško. I meni je.“
Tada mi je rekao nešto što nisam očekivala.
„Dobio sam ponudu da više ne putujem.“
Obradovala sam se, ali njegov izraz lica nije bio srećan.
„U čemu je problem?“
„Plata bi bila skoro upola manja.“
Znala sam koliko nam je njegov posao omogućio: kuću, sigurnost, školovanje djece. Ali prvi put sam se zapitala vrijedi li sve to života u kojem smo gotovo stalno razdvojeni.
„Prihvati“, rekla sam.
„Jesi li sigurna?“
„Radije ću imati manje novca i muža pored sebe.“
Mislila sam da smo riješili najveći problem našeg braka.
Ali nekoliko dana kasnije zazvonio mi je telefon.
Bio je nepoznat broj.
Javila sam se.
Muški glas je rekao:
„Pretpostavljam da vam suprug još nije rekao pravi razlog zbog kojeg želi napustiti posao.“
Zaledila sam se.
„Ko ste vi?“
„Njegov kolega.“
Tada mi je rekao da moj muž već mjesecima pokušava da se vrati kući, ali ne samo zbog mene i djece.
„Postoji nešto što se dogodilo na njegovom posljednjem putovanju.“
Kada sam pitala šta, muškarac je samo rekao:
„Pitajte ga ko je žena sa fotografije koju čuva u službenoj torbi.“
Spustio je slušalicu.
Te večeri, dok se muž tuširao, ugledala sam njegovu torbu.
Otvorila sam je.
Na dnu je zaista bila fotografija.
A kada sam vidjela ženu na njoj, ostala sam bez riječi.
Poznavala sam je.
I posljednja osoba od koje sam očekivala da ima bilo kakve veze s mojim mužem bila je upravo ona…