Renovirali smo kupatilo poslije skoro petnaest godina. Muž je pronašao majstora preko preporuke kolege s posla. Došao je, pogledao šta treba da se radi i odmah rekao cijenu.
Muž se malo natezao s njim jer mu se učinilo skupo, ali majstor je tvrdio da su materijali poskupjeli i da kvalitetan posao danas jednostavno toliko košta. Na kraju su se dogovorili.
Radovi su počeli nekoliko dana kasnije. Dolazila su dvojica majstora, muž bi ujutro otišao na posao, a ja bih ostajala kod kuće. Skuvam im kafu, ponudim nešto da pojedu i pustim ljude da rade.
Sve je izgledalo normalno.
Jednog jutra pojavio se samo mlađi majstor.
„Šef danas neće doći, ima drugi posao“, rekao je.
Skuvala sam mu kafu i odnijela u kupatilo. Dok sam mu pružala šolju, nasmiješio se i rekao:
„Gazdarice, jel znaš da ovo kupatilo može da vas izađe upola cijene?“
Pomislila sam da se šali.
„Kako to misliš, majstore?“
Spustio je šolju i pogledao prema vratima.
„Nemojte samo reći da sam vam ja kazao.“
Odmah mi je postalo sumnjivo.
Objasnio mi je da je čovjek s kojim se moj muž dogovorio zapravo uračunao mnogo skuplji materijal nego što je stvarno kupovao. Na predračunu su bile pločice prve klase, skuplje ljepilo i hidroizolacija poznatog proizvođača, dok su oni dobili znatno jeftinije proizvode.
„A razlika?“ pitala sam.
Slegnuo je ramenima.
„Ostaje njemu.“
Nisam odmah povjerovala.
Tada je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju računa iz prodavnice građevinskog materijala.
Cijene nisu bile ni približne onima koje je majstor naveo mom mužu.
Najviše me iznenadilo kada sam vidjela količine.
Nama je naplatio 12 vreća jednog materijala, a kupljeno je sedam.
„Možda će kasnije kupiti ostatak“, pokušala sam pronaći objašnjenje.
Majstor se samo nasmijao.
„Gazdarice, mi smo taj dio posla već završili.“
Odmah sam fotografisala račun.
Kada se muž vratio s posla, pokazala sam mu slike.
Nije rekao ni riječ.
Sutradan je uzeo slobodno i sačekao glavnog majstora.
Čim je stigao, muž je mirno pitao:
„Možeš li mi još jednom objasniti koliko smo platili materijal?“
Majstor je ponovio istu priču.
Tada mu je muž pokazao fotografiju računa.
Čovjek je problijedio.
Prvo je tvrdio da to nije naš račun. Onda je rekao da postoje još neki računi. Poslije toga je pokušao objasniti da je razlika u cijeni zbog prevoza, nabavke i njegovog vremena.
Muž ga je samo pitao:
„A kako si onda naplatio dvanaest vreća ako je ugrađeno sedam?“
Nastala je tišina.
Tu je sve bilo jasno.
Zaustavili smo radove dok nismo pregledali šta je kupljeno i šta je stvarno ugrađeno. Na kraju smo se dogovorili da platimo samo ono što je zaista urađeno i nabavljeno, a ostatak posla završio nam je drugi majstor.
Kada smo sve sabrali, kupatilo nas nije izašlo baš tačno upola manje, ali smo uštedjeli toliko da smo od ostatka novca mogli kupiti novu veš-mašinu i ormarić za kupatilo.
Najzanimljivije je bilo što je muž u početku mislio da pretjerujem kada sam mu rekla šta mi je radnik ispričao.
Danas se šali:
„Najskuplja kafa koju smo skuvali majstoru bila je ona koju nismo platili — jer nam je uštedjela nekoliko hiljada.“
Od tada smo naučili jedno: predračun nije dovoljno samo pogledati. Tražimo račune za materijal i provjeravamo šta je stvarno kupljeno i ugrađeno.