Moja ćerkica ima pet godina. Ona je moje sunce, moja radost i ceo svet. Tog dana bila je kod strica i strine, koji žive svega nekoliko kuća od nas. Često se igra sa njihovom decom i nikada nisam imala razloga da brinem.
Predveče su se vrata otvorila i ona je utrčala u kuću sva nasmejana, noseći u rukama novog plišanog zeku.
„Mama, vidi šta mi je strina poklonila!“, viknula je oduševljeno.
Nasmejala sam se i pitala da li se lepo provela. Klimnula je glavom, a onda potpuno bezazleno dodala:
„Mama, strina mi je rekla da ti ne pričam šta je čika danas rekao o tebi.“
U trenutku sam se ukočila.
Čučnula sam pored nje i mirno rekla da meni može sve da kaže i da se neću ljutiti. Ona me je pogledala svojim velikim očima i rekla:
„Strina je rekla da ti ne kažem da su pronašli bakinu kutiju.“
Srce mi je počelo snažno lupati. Moja majka je preminula pre tri godine. Posle njene smrti tražili smo jednu malu drvenu kutiju u kojoj je godinama čuvala dokumente, stare fotografije i pisma. Nikada je nismo pronašli.
„Kakvu kutiju, dušo?“, pitala sam.
„Onu braon. Stric ju je izvadio iz ormara i rekao strini da ti ništa ne govori dok ne vidi šta je unutra.“
Odmah sam uzela telefon i pozvala brata. Prvo je ćutao, a zatim priznao da je kutiju pronašao nekoliko dana ranije među stvarima koje je poneo iz roditeljske kuće.
Rekao mi je da nije znao kako da mi saopšti šta je pronašao unutra.
Otišla sam kod njih iste večeri. Na stolu je stajala kutija koju sam prepoznala čim sam je ugledala. Ruke su mi drhtale dok sam je otvarala.
Unutra nije bilo novca niti nakita.
Bila su pisma.
Na vrhu je stajala koverta na kojoj je majčinim rukopisom pisalo moje ime.
Otvorila sam je i već posle prve rečenice počela da plačem.
„Ako jednog dana budeš čitala ovo, želim da znaš da sam ponosna na ženu i majku kakva si postala.“
Majka je pismo napisala nekoliko meseci pre smrti. Pisala je o mom detinjstvu, svojim greškama, našem odnosu i stvarima koje nikada nije uspela da mi kaže naglas.
Brat nije krio kutiju zato što je želeo nešto da uzme. Želeo je prvo da pročita pismo koje je majka ostavila njemu, jer se plašio onoga što će u njemu pronaći.
Te večeri smo oboje sedeli za stolom i plakali kao deca.
A moja petogodišnja ćerka, koja nije razumela zbog čega smo toliko emotivni, samo je zagrlila svog plišanog zeku i rekla:
„Nemojte plakati. Baka vas je oboje volela.“
Tada sam zaplakala još jače.