Svako jutro ustajem u šest da mužu spremim ručak za posao. Nekada sendviče, nekada kuvano jelo, ali nikada ga nisam pustila da ode praznih ruku. Meni je to bio mali znak pažnje poslije skoro dvadeset godina braka.
Jednog dana vratio se kući, a posuda koju sam mu spakovala bila je netaknuta.
„Nisi ručao?“ pitala sam.
Bez mnogo razmišljanja rekao je da je njegova nova, mlađa koleginica donijela domaće jelo i ponudila ga. Navodno nije želio da bude nepristojan, pa je ručao s njom.
Možda zvuči sitničavo, ali krv mi je uzavrela. Nije problem bio u jednom tanjiru hrane. Zaboljelo me što sam ustala ranije, spremala mu ručak, a on ga je bez razmišljanja vratio kući.
Sljedećeg jutra sjeo je za sto, popio kafu i pred polazak upitao:
„A gdje mi je ručak?“
Mirno sam odgovorila:
„Nisam ti spremila. Ne bih da uvrijediš koleginicu odbijanjem njenog ručka.“
Pogledao me zbunjeno.
„Nemoj sad praviti problem ni iz čega.“
„Ne pravim problem. Samo sam ti olakšala da ponovo budeš pristojan.“
Otišao je ljut.
Tog dana nisam razmišljala mnogo o tome sve dok mi predveče nije stigla poruka sa nepoznatog broja.
„Dobar dan. Ja sam koleginica vašeg muža. Mislim da biste trebali nešto da znate.“
Srce mi je odmah počelo jače lupati.
Nazvala sam je.
Čim se javila, rekla je nešto što uopšte nisam očekivala:
„Vaš muž vam nije ispričao cijelu priču.“
Objasnila mi je da nije samo njemu donijela ručak. Bio joj je rođendan i spremila je hranu za cijelo odjeljenje. Za stolom je sjedilo desetak kolega, a moj muž je samo uzeo porciju kao i svi ostali.
„Kad sam danas vidjela da je nervozan, pitao me je mogu li vam objasniti jer je shvatio koliko je glupo zvučalo ono što vam je rekao.“
Ostala sam bez riječi.
Kada je došao kući, spustio je kesu na sto. Unutra su bili sastojci za moje omiljeno jelo.
„Znam da nisam uradio ništa loše“, rekao je, „ali sam ispao nezahvalan prema tebi. Tek jutros sam shvatio koliko sam navikao da se podrazumijeva da će me svaki dan čekati ručak.“
Zatim je obukao kecelju i prvi put poslije mnogo godina rekao:
„Večeras ti sjedi. Ja kuvam.“
Nasmejala sam se i odgovorila:
„Dobro. Ali od sutra ručak spremamo na smjenu.“
Od tada zaista tako radimo.
I tek tada sam shvatila da me nije toliko naljutila njegova koleginica niti njen ručak. Naljutilo me to što je nešto što sam godinama radila iz ljubavi postalo nešto što se podrazumijeva.