MISLILA SAM DA MI KOMŠINICA DAJE 100 EURA – A ONDA SAM SHVATILA ZAŠTO JE IZVADILA NOVČANICU
Prije par mjeseci vratila se naša komšinica iz Njemačke. Nismo je vidjele skoro dvije godine, pa smo je sestra i ja pozvale na ručak. Spremile smo svega pomalo, sjele za sto i pričale o tome kako joj je u Njemačkoj, poslu, porodici i našem kraju.
Pred kraj ručka ona odjednom izvadi novčanik.
Iz njega izvadi novčanicu od 100 eura i pruži je pravo prema meni.
Ja ostala zatečena.
U sebi pomislim: „Bože, velike su to pare. Sigurno hoće da ostavi meni i sestri da podijelimo.“
Odmah sam počela da odbijam.
„Ma ne treba, nemoj, molim te. Veliki su to novci da nam daješ. Nama je dovoljno što si došla.“
Komšinica me pogleda nekako čudno.
„Kako misliš da vam dam?“, upita me.
Meni postade neprijatno.
„Pa pružaš mi sto eura… Mislila sam da želiš da nam ostaviš.“
Ona se prvo zbunila, a onda prasnula u smijeh.
„Ženo, nisam ti dala sto eura! Pogledaj malo bolje.“
Uzmem novčanicu u ruke i tek tada primijetim da je presavijena. Kada sam je otvorila, unutra je bio mali papirić.
Na njemu je rukom bilo napisano nekoliko riječi.
Pogledala sam komšinicu, a ona se više nije smijala.
„To je za tvoju majku“, rekla je tiho.
Odjednom mi ništa nije bilo jasno.
Naša majka je preminula prije nekoliko godina, a komšinica je to dobro znala.
Otvorila sam papirić i pročitala poruku:
„Ovo je dug koji nikada nisam zaboravila.“
Komšinica je tada počela da priča.
Mnogo godina ranije, prije nego što je otišla u Njemačku, ostala je bez posla. Imala je dvoje male djece i jedva je sastavljala kraj s krajem. Nikome nije govorila koliko joj je teško.
Jednog jutra na vratima joj se pojavila naša majka.
Donijela joj je kesu hrane i tadašnjih dvjesto maraka.
„Vratićeš kad budeš mogla“, rekla joj je.
Komšinica je nekoliko mjeseci kasnije otišla u Njemačku. Život ju je odveo na drugu stranu, a majka joj nikada nije tražila novac nazad.
Kada je čula da je majka umrla, obećala je sebi da će prvom prilikom vratiti dug njenim kćerkama.
Zato je tog dana izvadila 100 eura.
Sestra i ja smo se samo pogledale.
Nismo znale da je majka ikada nekome pozajmila taj novac.
Vratila sam komšinici novčanicu i rekla:
„Ako joj toliko godina nisi dugovala novac nego dobrotu, onda se dobrota ne vraća nama.“
Dogovorile smo se da tih 100 eura zajedno damo jednoj porodici iz našeg mjesta kojoj je pomoć bila potrebna.
Komšinica je zaplakala i samo rekla:
„E, to bi vaša majka uradila.“
Tog dana sam shvatila da čovjek ponekad ostavi mnogo veće nasljedstvo od novca — ostavi iza sebe dobro djelo koje drugi pamte i onda kada njega više nema.