Naravno — evo cele priče, napisane kao napeta porodična misterija sa potpunim raspletom:
TAJNA KOJA JE 80 GODINA BILA ZAZIDANA U NAŠOJ KUĆI
Preselili smo se prošlog meseca u staru kuću na periferiji Novog Sada. Kupili smo je gotovo slučajno. Cena je bila toliko povoljna da smo u početku mislili da nešto nije u redu s papirima, ali sve je bilo čisto.
Kuća je bila velika, sa visokim plafonima, drvenim stepeništem i ogromnim dvorištem. Zahtevala je mnogo rada, ali muž i ja smo odmah mogli da zamislimo našu porodicu tu.
Jednog subotnjeg jutra čistila sam sobu na spratu koju smo planirali da pretvorimo u spavaću.
Dok sam pomerala stari ormar, slučajno sam drškom metle udarila u zid ispod prozora.
Zvuk je bio čudan.
Šupalj.
Kucnula sam ponovo.
Isto.
Pozvala sam muža.
„Dođi da čuješ ovo.“
On je nekoliko puta pokucao po zidu, a onda samo rekao:
„Ovde definitivno postoji neka šupljina.“
Radoznalost nam nije dala mira.
Pažljivo smo skinuli deo starog gipsa i nekoliko tankih dasaka. Iza njih se pojavila mala niša.
A unutra — metalna kutija.
Bila je zarđala, prekrivena prašinom i toliko hladna kao da je upravo iznesena iz podruma.
Muž ju je stavio na pod.
Brava više nije radila, pa ju je otvorio šrafcigerom.
Unutra nije bilo novca niti nakita.
Bile su fotografije.
Na prvoj je bila mlada žena u elegantnoj haljini. Na poleđini je pisalo:
„Novi Sad, 1943.“
Ispod fotografija nalazila su se pisma, požutela od vremena, i mali dnevnik ispisan nemačkim jezikom.
Ali na samom dnu kutije pronašla sam nešto zbog čega sam zanemela.
Noviju fotografiju naše kuće.
Istu fasadu. Isti prozor. Isto dvorište.
Okrenula sam fotografiju.
Na poleđini je hemijskom olovkom bilo napisano:
„Kutija je još u zidu. Ne dirati je dok se porodica ne vrati.“
Datum je bio iz 1998. godine.
Pogledala sam muža.
Ako je kutija zazidana još četrdesetih godina, kako je neko 1998. znao da je unutra?
Odlučili smo da ništa ne bacamo.
Te večeri fotografisala sam nekoliko stranica dnevnika i poslala ih prijateljici koja dobro govori nemački.
Sledećeg jutra me je pozvala.
„Odakle ti ovo?“
Objasnila sam joj.
Nekoliko sekundi je ćutala.
„Ovo nije običan dnevnik. Žena piše o toj kući.“
Prevela mi je nekoliko delova.
Žena sa fotografije zvala se Elizabet. Tokom ratnih godina živela je u kući sa mužem i malom ćerkom.
U poslednjim zapisima stalno je pominjala odlazak.
Jedna rečenica se ponavljala:
„Ako se ne vratimo, neka Ana jednog dana zna gde je rođena.“
Ana je, izgleda, bila njena ćerka.
Poslednja stranica dnevnika bila je istrgnuta.
Pomislili smo da tu priča završava.
Ali tri dana kasnije neko je pozvonio na vrata.
Ispred je stajala žena od možda sedamdesetak godina.
„Izvinite“, rekla je. „Vi ste novi vlasnici?“
Potvrdila sam.
Pogledala je prema prozoru na spratu.
Baš prema sobi u kojoj smo pronašli kutiju.
A onda me je upitala:
„Da li ste nešto pronašli u zidu?“
Osetila sam kako mi se stomak steže.
Nisam joj odmah odgovorila.
„Zašto pitate?“
Žena je otvorila torbu i izvadila fotografiju.
Na njoj je bila ista mlada žena koju smo videli na starim crno-belim snimcima.
„To je moja majka“, rekla je.
Zvala se Ana.
Rođena je upravo u toj kući, ali je kao dete sa porodicom otišla i veći deo života provela u inostranstvu.
Godinama kasnije pokušala je da pronađe kuću. Uspela je 1998.
Tada je i nastala fotografija koju smo pronašli u kutiji.
„Ali kako je fotografija završila unutra?“, pitala sam.
Ana je spustila pogled.
„Ja sam je stavila.“
Objasnila nam je da je 1998. nakratko ušla u kuću uz dozvolu tadašnjeg vlasnika. Majka joj je pred smrt otkrila da u zidu postoji kutija sa porodičnim dokumentima.
Pronašla ju je.
Ali nije mogla da je ponese.
„Zašto?“
Ana je nekoliko trenutaka ćutala.
„Zato što sam tada pronašla nešto što nisam bila spremna da pročitam.“
Uveli smo je unutra i doneli kutiju.
Ruke su joj zadrhtale čim je ugledala dnevnik.
Polako ga je prelistavala.
A onda je zastala.
„Nedostaje poslednja stranica“, rekla je.
„Već je nije bilo kada smo otvorili kutiju.“
Ana je odjednom počela da plače.
Iz svoje torbe izvadila je presavijen, požuteo list papira.
Poslednju stranicu dnevnika.
Uzela ju je još 1998. godine.
Na njoj je njena majka napisala istinu koju Ana nikada nije rekla svojoj porodici.
Čovek kojeg je čitavog života smatrala ocem zapravo nije bio njen biološki otac.
Njen pravi otac bio je mladić iz Novog Sada sa kojim je Elizabet bila u vezi pre odlaska porodice.
U dnevniku je bilo zapisano i njegovo prezime.
Kada ga je moj muž pročitao naglas, oboje smo se pogledali.
Prezime nam je bilo poznato.
Isto prezime nosio je čovek od kojeg smo kupili kuću.
Ana je zatvorila oči.
„Zato sam se vratila“, rekla je. „Želela sam da saznam da li je neko od njegove porodice još živ.“
Kasnije smo uspeli da stupimo u kontakt s bivšim vlasnikom. Nakon dugog razgovora i pregledanja starih porodičnih dokumenata ispostavilo se da je čovek pomenut u dnevniku bio njegov deda.
Odjednom je postalo jasno zašto je kuća toliko puta prelazila iz ruke u ruku, a ipak na neki način ostajala povezana sa istim porodicama.
Ana je tog dana sedela u našoj dnevnoj sobi skoro četiri sata.
Ponela je dnevnik, pisma i fotografije.
Metalnu kutiju nije želela.
„Neka ostane ovde“, rekla je na vratima. „Ona pripada kući.“
Mislila sam da je misterija konačno završena.
Ali kada smo nekoliko nedelja kasnije počeli ozbiljnije renoviranje sobe, majstor je skinuo ostatak zida ispod prozora.
Pozvao nas je.
„Dođite da vidite ovo.“
Iza mesta na kojem je stajala metalna kutija nalazio se još jedan uzak prostor.
U njemu nije bilo ničega osim male koverte.
Na njoj je rukom bilo napisano samo:
„ZA ONOGA KO JEDNOG DANA BUDE ŽIVEO U OVOJ KUĆI.“
Otvorila sam je.
Unutra je bio stari ključ i kratka poruka:
„Ovo nije jedino mesto koje smo zazidali.“
Muž i ja smo se pogledali.
A onda smo istovremeno pogledali prema stepenicama koje vode u podrum.
Jer na ključu je još uvek visila mala metalna pločica.
Na njoj je bila ugravirana samo jedna reč:
**PODRUM.**