Živim sa cimerkom već skoro dvije godine. Dobro se slažemo i pričamo jedna drugoj gotovo sve, posebno kada su u pitanju naši momci.
Juče sam se vratila s posla i čim sam ušla u stan, ona je dotrčala do mene sva nasmijana.
„Vidi šta mi je dečko poslao!“
Na stolu je stajala prelijepa kutija puna cvijeća. Kada ju je otvorila, ostala sam oduševljena.
U kutiji su bile upravo one ruže koje najviše volim.
„Predivno je“, rekla sam joj. „Baš ima ukusa.“
Cimerka je bila presrećna. Fotografisala je cvijeće, slala slike prijateljicama i cijelo veče pričala kako ju je dečko iznenadio.
Nisam tome pridavala veliki značaj.
Sve do sljedećeg jutra.
Dok sam bila na poslu, zazvonio mi je telefon.
Bio je moj dečko.
Poslije nekoliko minuta običnog razgovora iznenada me pitao:
„Jesi li ti možda juče dobila nešto?“
„Ne. Zašto?“
Nastala je tišina.
Onda je ponovo pitao:
„Sigurno nisi dobila neku kutiju cvijeća?“
Odmah sam se sjetila cimerkine kutije.
„Nisam ja, ali moja cimerka jeste. Zašto pitaš?“
Ponovo je zaćutao.
Srce mi je počelo brže kucati.
„Šta se događa?“
Tada mi je rekao:
„Ja sam juče naručio cvijeće za tebe.“
Mislila sam da se šali.
„Kakvo cvijeće?“
Počeo je opisivati kutiju.
Boju. Oblik. Ruže. Čak i mašnu.
Opisao je potpuno istu kutiju koja je stajala na stolu u našem stanu.
„Ali cimerka kaže da joj je to poslao njen dečko“, rekla sam.
Moj dečko je zvučao još zbunjenije.
„Na kartici je trebalo da piše tvoje ime.“
Čim sam završila razgovor, nazvala sam cimerku.
„Možeš li pogledati ima li u kutiji neka kartica?“
Rekla je da nema.
Kada sam se vratila kući, kutija više nije bila u dnevnoj sobi.
Pitala sam je gdje je.
„Odnijela sam je u svoju sobu.“
Tada sam joj rekla šta mi je dečko ispričao.
Promijenila je izraz lica.
Prvo je tvrdila da je nemoguće. Onda je rekla da je možda dostavljač zamijenio dvije pošiljke.
Ali postojao je jedan problem.
Njen dečko joj uopšte nije rekao da joj šalje cvijeće.
Ona je samo pretpostavila da je od njega.
Pozvala ga je predamnom.
„Jesi li mi ti juče poslao cvijeće?“
Čula sam njegov odgovor preko zvučnika:
„Kakvo cvijeće?“
Pogledale smo jedna drugu.
Nastala je neprijatna tišina.
Otišla je u sobu i poslije nekoliko minuta vratila se držeći malu kovertu.
„Našla sam ovo ispod cvijeća.“
Otvorila sam je.
Unutra je pisalo moje ime.
I kratka poruka mog dečka.
Cimerka je pocrvenjela.
„Kunem ti se da nisam vidjela.“
Po svemu sudeći, dostavljač je pozvonio dok mene nije bilo, ona je preuzela paket i automatski zaključila da je iznenađenje za nju.
Nisam znala da li da se smijem ili ljutim.
A onda je rekla:
„Dobro… izgleda da sam se cijeli dan hvalila tuđim cvijećem.“
Počele smo se smijati.
Uzela sam svoju kutiju i fotografisala je.
Poslala sam sliku dečku uz poruku:
„Paket pronađen. Samo je jedan dan imao pogrešnu vlasnicu.“
A cimerka?
Odmah je nazvala svog dečka i kroz smijeh mu rekla:
„Čisto da znaš, sada mi duguješ cvijeće.“