Godinama sam vraćao kilometražu na automobilima. U početku sam sebi govorio da to nije moja stvar. Mušterija doveze auto, kaže koliko kilometara želi da piše na satu, plati i ode. Nisam pitao šta će poslije raditi s njim.
Pare su dolazile lako, posao je išao dobro, a savjest sam nekako utišavao.
Jednog jutra u radionicu je došao čovjek kojeg sam već poznavao. Bavio se prodajom polovnih automobila i nekoliko puta ranije mi je donosio vozila.
„Imam jedan za tebe“, rekao je i pružio mi ključ.
Kad sam pogledao automobil, odmah mi je bilo jasno da je mnogo prešao. Unutrašnjost istrošena, volan izlizan, sjedište vozača pohabano. Na satu je bilo više od 360.000 kilometara.
„Spusti ga na 160.000“, rekao je prodavac.
Pogledao sam ga i pitao:
„Zar nije malo previše?“
Samo se nasmijao.
„Kupac gleda broj. Ostalo prepusti meni.“
Uradio sam kao i mnogo puta ranije. Nisam razmišljao kome će automobil završiti u rukama.
Sutradan, dok sam radio u radionici, vidio sam isti automobil kako se zaustavlja ispred. Pomislio sam da nešto nije u redu i da ga prodavac vraća.
Ali iz auta su izašli mladić i djevojka. Na zadnjem sjedištu bilo je malo dijete u dječjem sjedištu. Sa njima je bio i prodavac.
„Majstore“, rekao je, „ovi ljudi kupuju auto. Samo da im kažeš je li sve u redu.“
Mladić mi je prišao i pružio ruku.
„Skupljali smo novac skoro tri godine“, rekao je. „Treba nam zbog djeteta. Supruga svakog dana putuje na posao, a mali ide kod bake. Ne možemo sebi priuštiti da stalno popravljamo auto.“
Osjetio sam kako mi se stomak steže.
Djevojka je pogledala prema automobilu i dodala:
„Prodavac kaže da ima samo 160.000 kilometara i da je odlično očuvan. Je li to tačno?“
Prodavac je stajao iza njih i gledao me. Nisam morao ni da pitam šta očekuje da kažem.
Godinama sam uzimao novac i ćutao.
Ali tada sam pogledao dijete na zadnjem sjedištu i prvi put nisam vidio samo automobil i mušteriju. Vidio sam porodicu koja je vjerovatno uložila gotovo svu svoju ušteđevinu u nešto za šta vjeruje da je sigurno i pošteno.
„Nemojte još ništa plaćati“, rekao sam.
Prodavcu je osmijeh odmah nestao.
„Šta pričaš?“
Okrenuo sam se prema mladom paru.
„Ovaj automobil juče nije imao 160.000 kilometara.“
Nastala je potpuna tišina.
Mladić me je zbunjeno pogledao.
„Kako mislite — juče?“
Duboko sam udahnuo.
„Juče je bio ovdje. Imao je više od 360.000 kilometara. Ja sam čovjek koji je promijenio broj na satu.“
Prodavac je počeo da viče na mene, ali ga više nisam slušao.
Mladi par nije kupio automobil.
Kasnije tog dana vratio sam prodavcu novac koji mi je dao za posao i rekao mu da mi više nikada ne dovodi automobil zbog vraćanja kilometraže.
Izgubio sam nekoliko mušterija i dobar dio lake zarade.
Ali te večeri sam prvi put poslije mnogo godina zatvorio radionicu i otišao kući bez onog osjećaja da sam nekoga prevario, iako mu nikada nisam vidio lice.
Ponekad čovjek godinama zna da radi pogrešnu stvar, ali tek kada upozna osobu koja će platiti cijenu njegove prevare, shvati koliko je daleko otišao.