Kad sam se vratio sa posla, ispred kuće sam ugledao nekoliko kesa i kutija. Pomislio sam da su nešto kupovali, ali čim sam ušao, osjetio sam miris hrane iz kuhinje.
Na stolu me čekala večera, a njih dvoje su sjedili i čekali da se vratim.
„Šta je ovo?“ pitao sam zbunjeno.
Sestra se nasmijala i rekla: „Red je da i mi nešto uradimo za tebe. Dao si nam krov nad glavom kada nas nisi ni poznavao.“
Tada su mi ispričali svoju priču. Roditelji su im ostali na Balkanu i jedva su uspijevali da im šalju dovoljno novca za studiranje. Stanovi u gradu bili su preskupi i već su razmišljali da odustanu od fakulteta i vrate se kući.
Moja ponuda im je, kako su rekli, došla u posljednjem trenutku.
Od tog dana počeli smo sve češće zajedno da ručamo. Brat mi je pomagao oko kuće i dvorišta, a njegova sestra bi često spremila ručak za sve nas. Nisam to tražio, ali njima je bilo važno da nekako uzvrate.
Prošlo je nekoliko mjeseci i kuća više nije djelovala prazno. Nakon smrti roditelja navikao sam da se vraćam u tišinu, a sada me je gotovo uvijek neko čekao.
Jednog dana stigao je račun za struju. Kada sam ga otvorio, vidio sam da je već plaćen.
„Dogovor je bio da vi plaćate struju, ali nisam mislio da morate odmah“, rekao sam.
Brat se nasmijao i odgovorio: „Dogovor je dogovor. Ti nama ne uzimaš kiriju, najmanje što možemo jeste da održimo svoju riječ.“
Godine su prolazile. Oboje su završili fakultete i pronašli posao. Kada je došlo vrijeme da se odsele, priznajem da mi nije bilo svejedno.
Na posljednjoj zajedničkoj večeri sestra mi je rekla:
„Ti misliš da si nama samo dao sprat kuće. Nama si omogućio da završimo školovanje i započnemo život.“
A ja sam tada shvatio da su i oni meni dali nešto što nisam mogao kupiti novcem – ponovo su od prazne kuće napravili dom.