Poruka od moje majke glasila je:
„Odmah me nazovi. Važno je. Mislim da smo saznali nešto o tvom bratu.“
Ruke su mi se tresle dok sam ponovo pogledala muškarca. Stajao je nekoliko metara od mene, potpuno ukočen. Ponovo sam izgovorila bratovo ime.
Ovog puta nije pobjegao.
„Odakle ti ta jakna?“ pitala sam.
Dugo je ćutao, a onda tiho rekao: „Dao mi ju je jedan čovjek prije mnogo godina.“
Srce mi je potonulo. Bila sam sigurna da je jakna bratova, ali čovjek ispred mene nije ličio na njega.
Nazvala sam majku. Jedva je govorila od uzbuđenja. Rekla mi je da ju je tog dana kontaktirao čovjek koji je tvrdio da je prije trinaest godina upoznao mog brata. Tek nedavno je, preko zajedničkog poznanika, saznao da ga porodica još uvijek traži.
Tada sam pogledala muškarca ispred sebe.
„Jeste li vi poslali poruku mojoj majci?“
Spustio je pogled i klimnuo glavom.
Ispričao mi je da je prije mnogo godina radio sa mojim bratom. Brat mu je jednog hladnog dana dao svoju staru jaknu jer on nije imao ništa toplije. Nekoliko dana kasnije moj brat je iznenada otišao.
Tvrdio je da mu je brat tada rekao da želi da prekine sa dotadašnjim životom i ode negdje gdje ga niko ne poznaje. Nije znao gdje je završio niti šta mu se kasnije dogodilo.
Nisam znala da li da plačem od sreće što sam konačno dobila trag ili od tuge što ni poslije trinaest godina nisam dobila odgovor na najvažnije pitanje.
Ali čovjek je iz džepa izvadio stari papirić.
Na njemu je bila adresa.
„Ovo mi je ostavio prije nego što je otišao“, rekao je. „Nikada nisam provjerio šta se nalazi tamo.“
Sutradan smo majka i ja krenule na tu adresu.
Poslije trinaest godina, prvi put smo ponovo imale pravi trag koji bi mogao da nas odvede do mog brata.