Pored jedne djevojke koja je ušla, ulazi i mladić. Čim sam ga ugledala, imala sam osjećaj da mi je lice planulo.
Poznavala sam ga.
Bio je to sin moje komšinice, momak kojeg sam viđala skoro svakog dana ispred zgrade. Nekoliko puta mi je čak pomagao da unesem kese iz prodavnice. Nisam ni znala da studira medicinu.
I on je mene odmah prepoznao. Zastao je na vratima, pogledao me, pa doktorku, i vidjelo se da mu je neprijatno koliko i meni.
Doktorka je primijetila naše reakcije i upitala:
„Poznajete se?“
Klimnula sam glavom i jedva izgovorila:
„Komšije smo.“
U tom trenutku sam poželjela da propadnem kroz zemlju. Doktorka je, srećom, odmah shvatila situaciju. Rekla mi je da nema nikakvog problema i da studenti ne moraju prisustvovati pregledu ako se zbog toga osjećam nelagodno.
Mladić je takođe odmah rekao:
„Doktorka, možda je ipak bolje da ja sačekam napolju.“
Bio je toliko pristojan da mi je istog trenutka postalo lakše. I djevojka je izašla zajedno s njim, pa je doktorka nastavila pregled nasamo.
Kada je sve završilo i kada sam izašla iz ordinacije, on je sjedio u hodniku. Pogledali smo se, a onda se oboje počeli smijati od neprijatnosti.
„Obećavam da ništa nisam vidio“, rekao je kroz smijeh.
Odgovorila sam mu:
„A ja obećavam da tvojoj mami nikada neću ispričati gdje smo se danas sreli.“
Od tada, svaki put kada se sretnemo ispred zgrade, samo se nasmijemo jedno drugom. Meni je taj događaj ostao kao podsjetnik da uvijek imam pravo da kažem ako mi je tokom pregleda nešto neprijatno — čak i kada sam prvobitno pristala.