Ali moj kolega mi je dao samo čašu vode.
Gledao sam prema šerpi iz koje se širio miris domaće supe, ali nisam želio ništa da kažem. Pomislio sam: možda nemaju dovoljno, možda čekaju djecu, možda jednostavno nisu navikli da ponude čovjeka koji im radi.
Popio sam vodu i vratio se u kupatilo. Ostalo je još fugovanje i nekoliko sitnica. Radio sam još skoro dva sata, spakovao alat i rekao da sam završio.
Kolega je pregledao kupatilo i bio oduševljen.
„Majstore, svaka čast! Koliko sam ti dužan?“
Rekao sam mu da ne duguje ništa. Pomogao sam mu zato što smo nekada zajedno sjedili u školskoj klupi.
Krenuo sam prema vratima, a stomak mi je već krčao od gladi. Tada je njegova žena izašla iz kuhinje noseći veliku posudu.
„Čekaj, nećeš valjda otići gladan?“
Ispostavilo se da je sve vrijeme spremala ručak, ali je moj kolega mislio da želim samo vodu jer sam ga upravo to pitao. Ona nije ni znala da mi tokom cijelog dana ništa nije ponudio.
Postavila je sto: supa, meso, krompir, salata i domaći hljeb.
Kada je shvatila da nisam ništa jeo od jutra, pogledala je muža i rekla:
„Čovjek ti cijeli dan besplatno radi kupatilo, a ti ga nisi ni pitao je li gladan?“
Kolega je pocrvenio.
Odmah mi se izvinio i rekao da se potpuno zanio oko radova i da uopšte nije razmišljao.
Sjeli smo zajedno za sto. Na kraju smo se smijali cijeloj situaciji, ali sam tog dana zapamtio jednu stvar:
Nije gostoprimstvo u skupoj hrani niti u velikim gestovima. Ponekad je dovoljno samo da čovjeka koji ti pomaže pitaš:
„Jesi li gladan?“