A onda je ona podigla pogled prema meni i nekoliko sekundi samo ćutala.
Očekivao sam vrisak, smijeh ili da me gađa jastukom. Umjesto toga, potpuno mirno je rekla:
„Dobro. Priznajem. Ovo nisam očekivala.“
Tek tada sam shvatio koliko je moja ideja zapravo bila glupa. Brzo sam se okrenuo, vratio u kupatilo i obukao se. Kada sam ponovo došao u dnevnu sobu, ona se već smijala toliko da su joj išle suze.
„Je li moguće da si stvarno ovo uradio samo zato što sam rekla da me više ničim ne možeš iznenaditi?“
Klimnuo sam glavom.
„Pa mogao si donijeti tortu ili obući kostim dinosaurusa“, rekla je kroz smijeh.
Tada sam i ja počeo da se smijem.
Međutim, poslije nekoliko minuta rekla mi je nešto zbog čega sam se ozbiljno zamislio.
„Znaš da se ja mogu šaliti s tobom, ali ovakve stvari ipak treba da budu dogovorene. Ne znaš kako bi neko drugi reagovao.“
Bila je potpuno u pravu.
Izvinio sam joj se i rekao da nisam imao lošu namjeru. Htio sam samo da napravim najluđe moguće iznenađenje, ali nisam razmišljao o tome da sam mogao da je dovedem u veoma neprijatnu situaciju.
Na kraju smo cijelo veče prepričavali moj neuspjeli pokušaj šale.
A kada sam je nekoliko dana kasnije ponovo pitao:
„Je li te sada još nešto može iznenaditi?“
Pogledala me je i odgovorila:
„Može. Ali sljedeći put probaj sa tortom.“