Pitam zašto. Kaže da ga je mama kaznila jer mi je prije nekoliko dana ponio kese iz prodavnice do petog sprata.
Ostala sam zbunjena.
„Kako misliš, kaznila te zato što si mi pomogao?“
Dječak je spustio pogled i rekao:
„Mama kaže da ne treba da nosim tuđe stvari i da se miješam gdje me niko nije zvao. Rekla je da, ako toliko volim da nosim teret, onda mogu nekoliko dana nositi školsku torbu naprijed.“
Nisam znala šta da kažem. Zahvalila sam mu još jednom što mi je tada pomogao i rekla da nije uradio ništa loše.
Nekoliko dana kasnije srela sam njegovu majku na ulazu. Nisam željela svađu, ali sam joj prišla i mirno rekla:
„Samo želim da znate da je vaš sin divno dijete. Pomogao mi je kada sam jedva nosila kese uz stepenice. Nisam ga ja zamolila, sam se ponudio.“
Pogledala me iznenađeno.
„On vam je to rekao?“
Potvrdila sam.
Nekoliko trenutaka je ćutala, a onda spustila pogled.
„Nisam znala da ste trudni. Rekao mi je samo da je pomagao komšinici. Mislila sam da opet kasni kući jer se negdje zadržavao.“
Objasnila sam joj šta se dogodilo. Vidjela sam da joj je postalo neprijatno.
Kasnije tog popodneva neko mi je pokucao na vrata.
Bio je dječak.
Ovoga puta torbu je nosio normalno, na leđima.
U rukama je držao malu kesu sa voćem.
„Mama je rekla da vam ovo donesem i da vam kažem da joj je žao.“
Nasmijala sam se i zahvalila mu.
A onda je dodao:
„I rekla je da, ako vam opet budu teške kese, smijem da vam pomognem.“
Taj mali trenutak mi je ostao u sjećanju. Jer ponekad odrasli pogriješe, ali je najvažnije da imaju dovoljno snage da priznaju grešku.
A dječak?
Od tog dana, kad god bismo se sreli na stepenicama, prvo bi pogledao imam li nešto teško u rukama i pitao:
„Komšinice, treba li pomoć?“