Radila sam dva posla. Ujutro sam čistila kancelarije, a popodne pazila jednu stariju gospođu. Često bih kući dolazila toliko umorna da bih samo sjela na krevet i zaspala u odjeći.
Sve sam to radila zbog svog sina.
Bio je moje jedino dijete i odmalena je bio odličan učenik. Kada je dobio priliku da studira u inostranstvu, nisam ni trenutka razmišljala.
„Idi, sine. Ja ću se nekako snaći“, rekla sam mu.
Školarina nije bila mala, a trebalo je plaćati stan, hranu, knjige i ostale troškove. Njegov otac odavno nije bio dio naših života, pa je sve palo na mene.
Svakog mjeseca slala sam mu gotovo sve što bih uspjela uštedjeti.
Kada bi nazvao i rekao da mu treba još 200 eura za knjige, poslala bih.
Kada bi rekao da je stanarina poskupjela, uzela bih dodatne smjene.
Jednom mi je rekao da mora platiti važan ispit i da mu hitno treba 500 eura.
Nisam imala toliko.
Prodala sam zlatnu narukvicu koju mi je pokojna majka ostavila.
Nikada mu to nisam rekla.
Godinama sam živjela sa jednom mišlju – jednog dana će moj sin završiti fakultet, pronaći dobar posao i sav moj trud će imati smisla.
Bila sam ponosna kada bih komšijama govorila:
„Moj sin studira u inostranstvu.“
A onda mi je jednog dana komšinica rekla nešto što mi nije dalo mira.
Njen brat je studirao u istom gradu.
Srele smo se ispred prodavnice.
„Kako ti je sin?“ pitala je.
„Dobro. Uči. Kaže da sada ima mnogo ispita.“
Čudno me je pogledala.
„Ispita?“
„Da. Zašto?“
Nekoliko sekundi je ćutala.
„Ne bih da se miješam, ali moj brat kaže da ga često viđa.“
„Pa normalno. Studiraju u istom gradu.“
Odmahnula je glavom.
„Ne na fakultetu.“
Osjetila sam nelagodu.
„Nego gdje?“
„Po klubovima. Kaže da je skoro svaku noć vani.“
Nasmijala sam se.
„Mladi su. Izađe ponekad.“
Ali ona je nastavila:
„Kaže da već dugo ne ide redovno na predavanja.“
Te noći nisam spavala.
Sutradan sam nazvala sina.
„Kako ide fakultet?“
„Odlično, mama. Imam ispit sljedeće sedmice.“
„Koji predmet?“
Zastao je.
„Mama, stvarno sada nemam vremena. Zvaću te kasnije.“
Prekinuo je razgovor.
Prvi put sam ozbiljno posumnjala.
Nekoliko dana kasnije zamolila sam komšiju koji se dobro razumije u internet da mi pomogne pronaći broj studentske službe.
Nazvala sam fakultet.
Zbog zaštite podataka nisu mogli da mi daju mnogo informacija.
Ali jedna rečenica bila mi je dovoljna.
Moj sin više nije bio student tog fakulteta.
Ispisao se prije skoro godinu dana.
Skoro godinu dana.
A ja sam cijelo to vrijeme radila dva posla i slala mu novac za izmišljene knjige, ispite i stanarinu.
Nazvala sam ga.
„Sine, upravo sam razgovarala sa fakultetom.“
Nastala je tišina.
„Mama…“
„Koliko dugo?“
Počeo je da plače.
Priznao mi je sve.
Prvu godinu je dobro učio. Onda je pao nekoliko ispita, počeo sve češće izlaziti i na kraju izgubio pravo na nastavak studija.
„Zašto mi nisi rekao?“
„Bilo me sramota.“
„A nije te bilo sramota uzimati moj novac?“
Nije odgovorio.
Najviše me zaboljelo kada sam saznala gdje je završavao novac.
Plaćao je stan koji više nije morao imati zbog fakulteta, izlaske, garderobu i život koji sebi nije mogao priuštiti.
A ja sam kod kuće računala mogu li sebi kupiti nove cipele ili će stare izdržati još jednu zimu.
Rekla sam mu da više neće dobiti ni jedan euro.
„Imaš mjesec dana da pronađeš posao. Ako želiš ponovo studirati, pomoći ću ti koliko mogu, ali više nikada neću finansirati laž.“
Bio je ljut.
Nekoliko nedjelja gotovo nismo razgovarali.
A onda me jednog jutra nazvao.
„Mama, našao sam posao.“
Počeo je raditi u skladištu.
Poslije nekoliko mjeseci vratio se kući. Radio je još godinu dana, uštedio nešto novca i ponovo upisao fakultet – ovaj put bliže kući.
Danas studira i radi pola radnog vremena.
Više mu ne šaljem novac bez pitanja.
Ali mnogo važnije od novca bilo je ono što smo oboje naučili.
Ja sam shvatila da ljubav prema djetetu ne znači spašavati ga od svake posljedice njegovih odluka.
A on je, nadam se, shvatio koliko skupo može koštati povjerenje koje jednom izgubiš.
Novac koji sam izgubila mogla sam ponovo zaraditi. Najviše me boljelo što me je čovjek zbog kojeg sam radila dva posla gledao u oči i mjesecima lagao.