Svako jutro muž ide na posao oko 7, a ja obično ne ustanem iz kreveta prije 9 ili 10. Tog jutra čula sam kako se otvaraju vrata na donjem spratu. Pogledala sam na sat — bilo je 8:35. Bila sam sigurna da se muž vratio jer je nešto zaboravio.
Pokušala sam ponovo zaspati, ali nešto mi nije dalo mira. Poslala sam mu poruku:
„Šta si zaboravio pa si se vraćao kući?“
Odgovor je stigao gotovo odmah:
„O čemu pričaš? Nisam se vraćao. Na poslu sam.“
Odjednom sam se potpuno razbudila. Nekoliko sekundi samo sam gledala u ekran telefona. Ponovo sam pročitala njegovu poruku, misleći da se možda šali.
„Nemoj me zezati. Čula sam vrata i nekoga kako hoda dole.“
Nazvao me je istog trenutka.
„Zaključaj vrata od spavaće sobe i ne silazi dole“, rekao je ozbiljnim glasom. „Ja krećem kući.“
Srce mi je počelo lupati. Ležala sam potpuno nepomično i osluškivala. Nekoliko minuta nije se čulo ništa. Onda — lagani koraci.
Neko je zaista bio u kući.
Čula sam otvaranje jedne fioke, zatim vrata ormara. Uzela sam telefon i pozvala policiju. Rekli su mi da ostanem zaključana u sobi i da ne pokušavam sama provjeravati šta se događa.
Poslije nekoliko minuta začula sam kako se ulazna vrata naglo zatvaraju.
Policija je stigla gotovo istovremeno kad i moj muž. Pregledali su kuću i dvorište. Nikoga više nije bilo, ali su u dnevnoj sobi pronašli otvoren prozor kroz koji je neko očigledno ušao.
Nedostajalo je nešto novca i nekoliko sitnica.
Najviše me, međutim, potreslo ono što je policajac rekao nakon što je pregledao prozor:
„Imali ste sreće što niste sišli dole.“
Od tog dana više nikada nisam ostavljala prozor otvoren preko noći. A kad god čujem neki zvuk u kući dok sam sama, prvo pogledam telefon i provjerim gdje je muž.