U vezi sam sa gazdaricom od 63 godine koja mi izdaje stan na nedeljnoj bazi. Znam kako to zvuči i znam da će me mnogi osuđivati, ali želim da ispričam svoju priču od početka.
Imam 32 godine, zaposlen sam i zarađujem sasvim pristojno. Pre nekoliko meseci preselio sam se u drugi grad zbog posla. Nisam poznavao nikoga, pa sam preko oglasa pronašao mali, lepo namešten stan.
Gazdarica je bila žena od 63 godine, udovica, uvek uredna, nasmejana i veoma ljubazna. Živela je sama u kući pored zgrade u kojoj sam iznajmljivao stan.
Kirija je iznosila 180 evra nedeljno. Nije bilo jeftino, ali mi je stan odgovarao.
Prvih nekoliko nedelja viđali smo se samo kada bih plaćao kiriju. Onda je jednog dana došla da proveri bojler i donela mi domaću pitu.
„Vidim da stalno radiš. Sigurno nemaš vremena ni da jedeš kako treba“, rekla je kroz osmeh.
Zahvalio sam joj se i pozvao je na kafu.
Tako je sve počelo.
Vremenom smo sve češće razgovarali. Pričala mi je o pokojnom mužu, o deci koja žive u inostranstvu i o tome koliko joj teško pada samoća.
Bila je obrazovana, duhovita i neverovatno prijatna osoba. Iskreno, nikada nisam razmišljao o njoj kao o ženi sa kojom bih mogao da budem u vezi.
Sve dok jedne večeri nije pokucala na moja vrata.
Donela je večeru, a ja sam otvorio bocu vina. Sedeli smo satima, pričali i smejali se.
U jednom trenutku uhvatila me je za ruku.
„Znaš, dugo se nisam osećala ovako lepo u nečijem društvu“, rekla je.
Nisam znao šta da odgovorim.
Te večeri smo se prvi put poljubili.
Sutradan mi je bilo neprijatno. Razlika u godinama bila je ogromna, a ona je, na kraju krajeva, bila moja gazdarica.
Pokušao sam da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo.
Međutim, nekoliko dana kasnije pozvala me je na večeru i otvoreno rekla:
„Ne očekujem od tebe brak niti obećanja. Oboje smo odrasli ljudi. Ako nam je lepo zajedno, zašto bismo se pretvarali da nije?“
Tada mi je predložila da više ne plaćam kiriju.
Priznajem, pomisao da mi 180 evra nedeljno ostaje u džepu pomogla mi je da potisnem nelagodnost.
Nije da nisam imao novca. Mogao sam sasvim normalno da živim i bez tog popusta. Ali sam ipak pristao.
I tako je počela naša neobična veza.
U početku sam sve posmatrao kao prolaznu avanturu. Nisam želeo da iko sazna. Pred prijateljima sam se ponašao kao običan podstanar.
Ali ona se prema meni odnosila sa pažnjom kakvu dugo nisam osetio.
Spremala mi je omiljena jela, brinula kada bih se razboleo, slušala moje probleme i nikada nije tražila da budem neko drugi.
Već nekoliko jutara budio sam se pre nje i posmatrao je dok spava. Počeo sam da shvatam da mi njeno prisustvo prija mnogo više nego što sam želeo sebi da priznam.
A onda se dogodilo nešto što je sve promenilo.
Jednog jutra zazvonio je telefon dok smo doručkovali.
Na ekranu je pisalo ime njene ćerke.
Gazdarica je naglo ustala, otišla u drugu sobu i zatvorila vrata.
Čuo sam samo nekoliko rečenica.
„Ne, nemoj dolaziti danas… Molim te, razgovaraćemo kasnije.“
Kada se vratila, bila je vidno uznemirena.
„Šta se dogodilo?“, pitao sam.
„Ćerka dolazi iz Nemačke. Ostaje nekoliko dana.“
Nisam video problem.
„Pa dobro, ja ću biti u svom stanu.“
Pogledala me je i rekla:
„Nije to tako jednostavno. Ona zna da sam nekoga upoznala.“
Sledećeg dana ćerka je stigla.
Imala je 35 godina, bila je razvedena i, koliko sam razumeo, planirala je da se vrati u rodni grad.
Upoznali smo se sasvim slučajno ispred kuće.
„Ti si mamin podstanar?“, pitala je.
„Jesam.“
Nasmejala se.
„Mama te stalno hvali. Kaže da si najbolji stanar kojeg je ikada imala.“
Osetio sam kako mi lice gori.
Narednih dana često smo se sretali. Bila je veoma prijatna i predložila mi je da odemo na kafu jer je želela da sazna nešto više o gradu i poslovima koji se nude.
Pristao sam, ne razmišljajući mnogo.
Tokom razgovora iznenada me je pitala:
„Jesi li ti možda taj muškarac sa kojim se moja majka viđa?“
Zamalo sam ispustio šoljicu.
Nisam znao šta da kažem.
„Molim te, nemoj da me lažeš“, nastavila je. „Vidim kako se ponašate jedno prema drugom.“
Priznao sam joj istinu.
Dugo je ćutala, a onda me pitala nešto što nisam očekivao.
„Da li je stvarno voliš ili si sa njom zbog besplatnog stana?“
To pitanje me je pogodilo više nego bilo kakva uvreda.
Prvi put nisam imao spreman odgovor.
Te večeri vratio sam se kući i dugo razmišljao.
Shvatio sam da sam na početku zaista pristao na taj odnos delom zbog novca. Ali sada više nisam bio siguran šta osećam.
Sutradan sam otišao kod gazdarice i stavio 720 evra na sto.
„Šta je ovo?“, pitala je.
„Kirija za naredne četiri nedelje.“
Zbunjeno me je pogledala.
„Pa dogovorili smo se da ne plaćaš.“
„Znam. Ali ne želim da naš odnos zavisi od novca. Ako ćemo biti zajedno, želim da to bude zato što nam je stalo jedno do drugog.“
Oči su joj se napunile suzama.
„Mislila sam da ćeš otići kada ti više ne budem mogla ništa pružiti“, prošaputala je.
Seo sam pored nje.
„Možda sam na početku bio sebičan. Ali sada znam da nisi samo moja gazdarica.“
Tada mi je priznala da se i sama plašila. Plašila se da je koristim, da ću jednog dana pronaći mlađu ženu i nestati bez pozdrava.
Nisam joj obećao večnu ljubav. Nisam želeo da izgovaram reči za koje nisam znao mogu li ih ispuniti.
Obećao sam joj samo iskrenost.
Nekoliko dana kasnije njena ćerka me je ponovo srela.
„Mama mi je rekla da si insistirao da plaćaš stan“, kazala je.
Klimnuo sam glavom.
Nasmejala se.
„Onda možda ipak nisi čovek kakvim sam te u početku smatrala.“
Danas smo i dalje zajedno. Plaćam svoju kiriju, imam svoj prostor i svoj život, a ona svoj. Viđamo se zato što to želimo, a ne zato što bilo ko nekome nešto duguje.
Ne znam koliko će naša veza trajati. Razlika u godinama je velika i svestan sam da budućnost neće biti jednostavna.
Ali naučio sam nešto važno.
U početku sam mislio da sam dobio besplatan stan. Na kraju sam shvatio da sam skoro izgubio nešto mnogo vrednije zbog 180 evra nedeljno.
A kada me prijatelji pitaju zašto još nisam pronašao mlađu devojku, samo se nasmejem.
Jer oni vide njene godine.
A ja vidim osobu pored koje više nisam usamljen.