### MOJA STARIJA SESTRA JE POSLE PET MESECI KOME IZGUBILA SVA SEĆANJA – A ONDA SAM JE JEDNOG JUTRA ZATEKLA PORED PROZORA…
Moja starija sestra je pre skoro deset godina doživela tešku saobraćajnu nesreću. Imala je samo trideset i nekoliko godina, bila je puna života, uvek nasmejana i spremna da pomogne svakome. A onda se, u jednom trenutku, sve promenilo. Posle nesreće pala je u komu i narednih pet meseci provela između života i smrti. Naša porodica živela je u neizvesnosti, svakodnevno čekajući makar jednu dobru vest od lekara.
Mama je gotovo svakog dana sedela pored njenog kreveta i držala je za ruku. Tata je pokušavao da bude jak pred nama, ali sam ga mnogo puta videla kako krišom briše suze u hodniku bolnice. Ja sam se smenjivala s njima, razgovarala sa sestrom iako nisam znala može li da me čuje i pričala joj sve ono što bih joj inače govorila kod kuće.
Molila sam je da se probudi. Govorila sam joj da nam nedostaje, da je čekamo i da ništa neće biti isto dok se ne vrati.
A onda se jednog jutra dogodilo ono čemu smo se svi nadali. Sestra je otvorila oči.
Lekari su bili oprezni. Objasnili su nam da buđenje iz kome ne znači da će se osoba odmah vratiti u stanje u kojem je bila pre nesreće. Pred nama je bio dug put oporavka, a niko nije mogao da nam obeća kakav će biti njegov ishod.
Ubrzo smo saznali da sestra ima ozbiljnu amneziju. Nije se sećala gotovo ničega iz svog ranijeg života. Nije prepoznavala ljude onako kako smo očekivali, a mnoge osnovne stvari morala je ponovo da uči. Bilo joj je teško da samostalno hoda, da jede i da govori. Svaki mali napredak zahtevao je mnogo vremena, strpljenja i vežbe.
Najviše nas je bolelo to što nije mogla da se seti nas.
Kada bismo joj pričali o detinjstvu, porodičnim putovanjima i trenucima koje smo zajedno proživeli, slušala bi nas kao da joj govorimo o potpuno nepoznatim ljudima. Ponekad bi se nasmešila iz pristojnosti, ali u njenim očima nije bilo prepoznavanja.
Bilo je dana kada bih se vratila kući i plakala satima. Pitala sam se da li će se ikada setiti kako smo se kao devojčice igrale, svađale oko sitnica i mirile se već sledećeg jutra. Nedostajala mi je moja sestra, iako je fizički bila tu, na samo nekoliko koraka od mene.
Naredne dve i po godine provodila je vreme u bolnicama, rehabilitacionim centrima i banjama. Mama, tata i ja smenjivali smo se kako nikada ne bi bila sama. Učili smo kako da joj pomognemo, kako da je ohrabrimo kada se umori i kako da prihvatimo dane kada napredak izostane.
Nismo odustajali.
Vremenom je počela bolje da hoda, jasnije da govori i samostalnije da obavlja svakodnevne aktivnosti. Ipak, sećanja se nisu vraćala onako kako smo se nadali. Neke stvari naučila je ponovo, ali su godine pre nesreće za nju ostale poput knjige čije su stranice bile istrgnute.
Jednog jutra ustala sam ranije nego obično. U sobi je bilo tiho, a kroz prozor se videlo drveće u parku ispred zgrade. Kada sam ušla, primetila sam da sestra stoji pored prozora i dugo posmatra ljude koji su prolazili stazom.
Prišla sam joj i pitala:
„Šta radiš ovde tako rano?“
Nije odmah odgovorila. Nastavila je da gleda kroz prozor, a zatim se polako okrenula prema meni.
„Čekam da dođe mama“, rekla je.
Nasmešila sam se i objasnila joj da će mama uskoro stići, kao i svakog jutra.
Tada me je pogledala neobično ozbiljno.
„Znam“, rekla je. „Ali jutros sam sanjala nešto čudno. Sanjala sam da sam bila mala i da sam imala sestru koja je stalno išla za mnom. Gde god bih krenula, ona bi bila tu. Kada bih plakala, ona bi me zagrlila. Kada bih se plašila mraka, spavala bi pored mene.“
Osetila sam kako mi se grlo steže.
„I šta se onda dogodilo?“, upitala sam je tiho.
Sestra je ponovo pogledala kroz prozor.
„Ne znam. Ne mogu da se setim njenog lica. Ali kada sam se probudila, bila sam tužna jer sam imala osećaj da mi mnogo nedostaje.“
Nisam mogla da izgovorim nijednu reč. Prišla sam joj, zagrlila je i zaplakala joj na ramenu.
Nije znala da sam upravo ja bila ta sestra iz njenog detinjstva. Nije znala koliko smo tajni delile, koliko smo se puta smejale do suza i koliko sam noći provela moleći se da se vrati.
Samo me je nežno potapšala po leđima i rekla:
„Nemoj da plačeš. Možda ću se jednog dana setiti.“
Tog dana sam prvi put posle dugo vremena osetila nadu. Ne zato što sam bila sigurna da će joj se sećanje vratiti, već zato što sam shvatila da naša bliskost nije morala da nestane zajedno sa njenim uspomenama.
Od tog jutra počela sam da joj pričam naše priče, ali bez pritiska da ih zapamti. Pokazivala sam joj fotografije, objašnjavala ko je ko i podsećala je na sitnice iz našeg života. Nekada bi pažljivo slušala, nekada bi postavljala pitanja, a ponekad bi samo ćutala.
Naučila sam da ne očekujem čudo svakog dana. Važno mi je bilo da se oseća sigurno, da zna da je voljena i da ima porodicu koja neće odustati od nje.
Meseci su prolazili. Njeno stanje se polako menjalo, ali potpuni povratak sećanja nije došao onako kako smo zamišljali. I dalje je bilo trenutaka kada bi se zbunila, kada ne bi znala gde je nešto ostavila ili kada bi joj neka priča delovala potpuno strano.
Ipak, počela je da prepoznaje naše navike, da se raduje poznatim glasovima i da sama traži društvo. Ponekad bi me uhvatila za ruku i rekla da voli kada sam pored nje, iako nije umela da objasni zašto.
To mi je postalo važnije od svega.
Danas, kada se osvrnem na te godine, shvatam koliko sam naučila o ljubavi, strpljenju i ljudskoj snazi. Nekada sam verovala da nas uspomene čine onim što jesmo. Sada znam da su one važan deo nas, ali da ljubav može da opstane i onda kada sećanja izblede ili nestanu.
Moja sestra možda nikada neće moći da se seti svakog zajedničkog trenutka. Možda neće pamtiti naše detinjstvo onako kako ga ja pamtim. Ali ja ću pamtiti za obe.
Pamtiću naše igre, naše svađe, naše tajne i sve one obične dane koje ranije nisam smatrala posebnim. Pamtiću i jutro kada je stajala pored prozora i govorila mi o sestri iz svog sna, ne znajući da razgovara upravo sa njom.
Jer ponekad život promeni sve što smo mislili da je zauvek naše. Ali dok god možemo da nekome pružimo nežnost, pažnju i sigurnost, postoji način da ostanemo povezani čak i onda kada nas prošlost više ne povezuje onako kako je nekada.