Unutra je bila ogrlica mog psa.
Prepoznala sam je istog trenutka. Na njoj je još visila mala pločica sa njegovim imenom.
Počela sam plakati.
„Šta si mu uradio?!“ viknula sam i odmah nazvala bivšeg muža.
On se samo nasmijao.
„Smiri se. Pas je živ. Pogledaj ispod ogrlice.“
Na dnu kutije bila je ceduljica sa adresom.
Odmah sam sjela u auto i otišla tamo.
Adresa me je odvela do malog azila za životinje na drugom kraju grada.
Ušla sam unutra i rekla ime svog psa.
Žena za pultom me je čudno pogledala.
„Vi ste njegova vlasnica?“
„Jesam! Gdje je?“
Odvela me je u dvorište.
Čim me ugledao, pas je počeo lajati i trčati prema meni. Kleknula sam, zagrlila ga i nisam mogla prestati plakati.
„Kako je završio ovdje?“
Radnica mi je objasnila da ga je moj bivši muž doveo prije nekoliko dana i rekao da više ne može brinuti o njemu.
„Zašto me niste pozvali?“
„Nismo imali vaše podatke.“
Odmah sam ga povela kući.
Mislila sam da je njegova osveta završena.
Ali sutradan me je nazvala ista žena iz azila.
„Morate ponovo doći. Pronašli smo nešto među dokumentima koje je vaš bivši ostavio.“
Kada sam stigla, pružila mi je fasciklu.
Unutra je bio stari ugovor o kupovini psa.
Na njemu nije bilo ime mog bivšeg muža.
Bilo je moje.
„On je tvrdio da je pas njegov jer ga je platio“, rekla je.
Tada sam primijetila još jedan papir.
Bio je to račun sa datumom koji mi je bio veoma poznat.
Datum kada smo se muž i ja prvi put upoznali.
Pogledala sam radnicu.
„Kako je moguće da je ovaj pas kupljen prije nego što smo se nas dvoje uopšte upoznali?“
Ona je samo rekla:
„Mislim da biste trebali pogledati ime osobe koja je izvršila uplatu.“
Kada sam ga pročitala, zaledila sam se.
To nije bilo ni moje ni ime mog bivšeg muža.
Bilo je to ime osobe za koju sam vjerovala da nema nikakve veze sa našim brakom…