Na papiru je pisalo:
„PRONAĐI NJEGA.“
Zaledila sam se. Nisam imala pojma na koga se odnosi poruka.
Okrenula sam papir i na poleđini ugledala broj telefona.
Nisam znala da li da zovem, ali radoznalost mi nije dala mira.
Javio se muškarac.
„Halo?“
„Dobar dan. Pronašla sam vaš broj u jednoj torbi.“
Na drugoj strani nastala je tišina.
„Gdje ste pronašli tu torbu?“
Objasnila sam mu sve.
„Molim vas, nemojte je baciti. Dolazim odmah.“
Pola sata kasnije u salon je ušao muškarac mojih godina.
Čim me ugledao, zastao je.
I ja sam ostala bez riječi.
Bio je to moj bivši muž.
Čovjek koji me je prije nekoliko godina ostavio samu sa djetetom.
„Šta ti radiš ovdje?“
Ni on nije izgledao manje iznenađeno.
Pokazala sam mu torbu i poruku.
Kada ju je vidio, problijedio je.
„Čija je ovo torba?“ pitala sam.
Sjeo je.
„Od moje majke.“
Nikada nisam upoznala njegovu majku. Dok smo bili zajedno, govorio mi je da godinama nemaju nikakav kontakt.
„Zašto je onda ostavila tvoj broj?“
Iz torbe je izvadio mali skriveni džep koji ja nisam ni primijetila.
Unutra je bila fotografija.
Na fotografiji smo bili ja, moj bivši muž i naš sin dok je još bio beba.
„Odakle njoj ovo?“
Bivši muž je spustio pogled.
„Zato sam te zapravo napustio.“
Srce mi je počelo lupati.
„Kako to misliš?“
Tada mi je priznao da njegova majka nikada nije prihvatila naš brak i da mu je godinama postavljala ultimatum da bira između porodice i mene.
„I ti si izabrao nju?“
„Ne. Postoji dio priče koji ti nikada nisam rekao.“
U tom trenutku zazvonio je telefon iz torbe.
Oboje smo se ukočili.
Na ekranu je pisalo samo:
MAMA.
Bivši muž me pogledao i šapnuo:
„Nemoj se javiti.“
Ali ja sam pritisnula zeleno dugme.
Ženski glas sa druge strane izgovorio je moje ime i rekao:
„Konačno si pronašla torbu. Sada je vrijeme da saznaš zašto je moj sin stvarno otišao od tebe…“