Poruka od majke glasila je:
„Odmah me nazovi. Moram ti nešto priznati o tvom bratu.“
Srce mi je počelo lupati. Podigla sam pogled, ali muškarac sa bratovom jaknom već je krenuo prema izlazu sa pumpe.
„Čekajte!“ povikala sam i potrčala za njim.
Zaustavio se pored automobila.
„Odakle vam ta jakna?“
Dugo me je gledao, a onda tiho rekao:
„Dobio sam je prije mnogo godina od jednog čovjeka.“
„Kako se zvao?“
Kada je izgovorio ime mog brata, noge su mi se odsjekle.
Odmah sam nazvala majku.
Čim se javila, počela je plakati.
„Mama, čovjek ovdje ima njegovu jaknu!“
Nastala je tišina.
„Znam“, rekla je.
„Kako možeš znati?“
Tada mi je priznala nešto što je skrivala 13 godina.
Nekoliko mjeseci nakon bratovog nestanka dobila je pismo od njega.
Bio je živ.
„Zašto nam nisi rekla?!“
„Molio me je da ćutim. Rekao je da ne želi da ga tražimo.“
Nisam mogla vjerovati.
Muškarac sa pumpe je slušao razgovor, a onda otvorio gepek automobila i izvadio malu kutiju.
„Ako ste njegova sestra, ovo pripada vama.“
Unutra je bila bratova stara fotografija, lančić koji je dobio od oca i nekoliko pisama.
Posljednje pismo bilo je napisano prije samo tri mjeseca.
Ruke su mi se tresle dok sam ga otvarala.
„Seko, znam da ćeš jednog dana saznati istinu. Nisam nestao zato što sam želio pobjeći od vas. Otišao sam jer sam saznao nešto o našem ocu što je moglo uništiti cijelu porodicu.“
Pogledala sam muškarca.
„Gdje je moj brat sada?“
Spustio je pogled.
„Zato sam zapravo došao ovdje. Trebao sam vas pronaći.“
Zatim mi je pružio ključ sa malom pločicom na kojoj je bila adresa.
„Vaš brat vas tamo čeka.“
Ali kada sam pročitala adresu, potpuno sam se zaledila.
Bila je to kuća našeg pokojnog oca — kuća koja je već 13 godina stajala zaključana.