Ali moj kolega mi je dao samo čašu vode.
Njegova žena je sipala supu u tanjire za njih dvoje, sjeli su za sto i počeli jesti kao da ja uopšte nisam tu.
Stajao sam nekoliko sekundi i čekao da neko kaže:
„Hajde, sjedni i ti.“
Ništa.
Kolega je samo pogledao prema kupatilu i rekao:
„Kad popiješ vodu, ostalo je još malo fugovanja.“
Nisam mogao vjerovati.
Cijeli dan sam mu besplatno radio posao za koji bi majstoru platio nekoliko stotina eura, a nije mi ponudio ni tanjir supe.
Vratio sam se u kupatilo, završio posljednji dio i počeo skupljati alat.
„Gdje ćeš?“ pitao je.
„Kući.“
„A ovo oko vrata i lajsne?“
Pogledao sam ga.
„To ćeš završiti sam.“
Naljutio se i rekao da je mislio da smo prijatelji.
Samo sam se nasmijao.
„I ja sam isto mislio.“
Otišao sam gladan i odlučio da mu se više nikada ne ponudim za bilo kakvu pomoć.
Prošlo je skoro godinu dana.
Jednog jutra zazvonio mi je telefon.
Bio je on.
Glas mu je bio potpuno drugačiji.
„Znam da nemam pravo da te ovo pitam, ali stvarno mi treba pomoć.“
Htio sam odmah prekinuti vezu, ali onda je izgovorio nešto zbog čega sam zastao.
„Nije pomoć za mene. Moja žena je u bolnici.“
Nekoliko sati kasnije otišao sam da je posjetim.
Kada me je ugledala, počela je plakati.
„Moram ti nešto priznati o onom danu kada si nam radio kupatilo.“
„Šta?“
„Ja sam ti tada spremila ručak. Čak sam ostavila tanjir za tebe.“
Zbunio sam se.
„Pa zašto ga nisam dobio?“
Pogledala je prema vratima da provjeri da li je muž čuje.
„Zato što ga je on sklonio prije nego što si ušao u kuhinju.“
„Zašto bi to uradio?“
Spustila je pogled.
„Zato što ti nikada nije rekao pravi razlog zbog kojeg te je pozvao da mu besplatno uradiš kupatilo…“