Ubrzo se začuo glasan alarm.
U panici sam ugasila vodu, ogrnula peškir i izašla iz kupatila.
Dečko je skočio sa kreveta.
„Šta si uradila?!“
„Ništa! Samo sam povukla neku ručicu u tušu.“
U tom trenutku neko je snažno pokucao na vrata.
Bio je radnik obezbjeđenja hotela.
„Da li je sve u redu? Aktiviran je alarm za pomoć iz vašeg kupatila.“
Tek tada sam shvatila — ručica koju sam povlačila bila je sigurnosni alarm za slučaj da gost padne ili mu pozli pod tušem.
Bilo me je toliko sramota da nisam znala gdje da gledam.
Izvinila sam se i objasnila šta se dogodilo.
Radnik se samo nasmijao.
„Ne brinite, niste prvi gost koji je to uradio.“
Pomislila sam da je neprijatnosti konačno kraj.
Ali prije nego što je otišao, pogledao je broj naše sobe i odjednom se uozbiljio.
„Čekajte… vi ste smješteni u ovoj sobi?“
„Da. Zašto?“
Pogledao je mog dečka.
„Gospodine, možete li mi pokazati karticu kojom ste otvorili sobu?“
Dečko je počeo da pretura po džepovima.
Obezbjeđenje je pozvalo recepciju.
Nakon nekoliko sekundi čovjek me je pogledao i rekao:
„Imamo problem. Prema našem sistemu, ova soba večeras uopšte nije izdata na vaše ime.“
Pogledala sam dečka.
„Kako smo onda ušli?“
Nije odgovorio.
Radnik je ponovo pogledao karticu.
„Ova kartica pripada zaposlenom u hotelu.“
Tada je moj dečko potpuno problijedio.
A kada sam ga pitala odakle mu kartica, priznao je nešto zbog čega sam iste sekunde pokupila svoje stvari i napustila hotel…