Prišao mi je s leđa i tiho rekao:
„Nemoj se plašiti, samo želim nešto da ti pokažem.“
Okrenula sam se i napravila korak unazad.
„Šta se dogodilo?“
Pokazao je prema starom ormaru u hodniku.
„Otvori donju ladicu.“
Bila sam zbunjena, ali sam poslušala. Unutra je bila velika koverta sa mojim imenom.
„Šta je ovo?“
„Otvori.“
U koverti je bio novac. Mnogo više nego što sam ikada zaradila čisteći njegovu kuću.
Odmah sam je zatvorila.
„Ne mogu ovo uzeti.“
Starac je sjeo i rekao:
„Prije nekoliko dana čuo sam kako telefonom govoriš mužu da nemate dovoljno za lijekove i račune.“
Bilo me je sramota.
„Niste trebali to čuti.“
„Možda nisam. Ali jesam.“
Rekao mi je da godinama živi sam. Imao je sina koji je otišao u inostranstvo i gotovo ga nikada nije posjećivao.
„Novac imam. Ono što nemam je porodica koja će pokucati na vrata i pitati jesam li dobro.“
Počela sam plakati.
„Ali ja nisam došla da tražim milostinju.“
„Znam. Zato ti je i dajem.“
Odbila sam novac, ali je insistirao da barem prihvatim nekoliko plata unaprijed.
Mislila sam da je time sve završeno.
Međutim, sljedeće sedmice nisam ga zatekla kod kuće.
Telefon mu je bio ugašen.
Pozvala sam komšiju i saznala da je završio u bolnici.
Otišla sam da ga posjetim.
Kada me ugledao, nasmiješio se.
„Znao sam da ćeš doći.“
Pored kreveta je stajao nepoznat muškarac.
„Ovo je moj sin“, rekao je.
Sin me je odmjerio od glave do pete.
„Vi ste žena koja čisti očevu kuću?“
„Jesam.“
Tada je izvadio fasciklu.
„Onda biste trebali objasniti zašto se vaše ime nalazi u njegovom testamentu.“
Zaledila sam se.
Pogledala sam starca.
On je samo mirno rekao:
„Zato što postoje stvari koje moj sin još ne zna.“
Tada sam shvatila da novac u koverti možda nije bio najveće iznenađenje koje je taj čovjek pripremio za mene…