Sutradan sam ga pozvala, a njegova majka mi je potpuno mirno rekla:
„Otišao je. Ovog puta u Kanadu.“
Mislila sam da se šali. Pitala sam je kako je moguće da čovjek koji me je sinoć ispratio do kuće već danas bude na putu za Kanadu. Samo je odgovorila da je sve već ranije isplanirao i da nije želio da mi kaže jer je znao da ću pokušati da ga odgovorim.
Tada mi je sve postalo jasno.
I prvi put, kada mi je rekao da ide kod rođaka u Crnu Goru, zapravo je mjesecima planirao odlazak na Aljasku. Zato ga nije bilo šest mjeseci. Vratio se, pomirili smo se i godinu dana je izgledalo kao da je konačno odlučio da ostane.
Ali očigledno nije.
Nekoliko dana kasnije stigla mi je njegova poruka:
„Znam da sam ispao kukavica. Nisam znao kako da ti kažem. Dobio sam priliku za posao koju nisam mogao odbiti. Nisam želio ponovo da prolazimo kroz rastanak.“
Pročitala sam poruku nekoliko puta, a onda sam je obrisala.
Nije me više zanimalo gdje je otišao ni kada će se vratiti. Problem nije bio ni Kanada, ni Aljaska, ni posao. Problem je bio što je dva puta odlučio da nestane iz mog života bez iskrenog razgovora.
Poslije nekoliko mjeseci ponovo se javio. Pisao je da mu nedostajem i da želi da se vrati.
Ovog puta odgovorila sam samo:
„Prvi put sam te čekala. Drugi put neću.“
Prošlo je petnaestak godina od svega toga. Danas kada se sjetim te priče, ne ljutim se. Zapravo mi je drago što se dogodilo, jer sam tada naučila da ne treba graditi budućnost sa nekim ko svaki put kada treba donijeti ozbiljnu odluku jednostavno spakuje kofere i nestane.