DEČKO SE PODSMIJEVAO MOM CLIU I HVALIO SVOJ BMW – A ONDA JE SAZNAO ČIJI JE AUTO VIDIO U MOM DVORIŠTU
Kada smo stigli u restoran, priča o automobilima se nastavila.
„Kad se navikneš na BMW, teško je poslije sjesti u nešto jeftinije“, rekao je kroz smijeh.
Samo sam klimnula glavom.
Nisam željela da kvarim veče.
Poslije večere ponudio se da me odveze kući.
Kada smo stigli, u dvorištu je još uvijek stajao automobil koji je ranije primijetio.
Bio je mnogo skuplji od njegovog BMW-a.
Odmah je pitao:
„Čiji je ono auto?“
„Tatin.“
Odjednom se zainteresovao.
„Čime ti se otac bavi?“
„Ima svoju firmu.“
„Ozbiljno? Kakvu firmu?“
Rekla sam mu naziv.
Prestao je da se smije.
„Čekaj… onu firmu?“
„Da.“
„Pa tvoj otac je vlasnik?“
„Jeste.“
Odjednom je potpuno promijenio ponašanje.
Počeo je da priča kako mu automobil nije važan, kako cijeni skromne ljude i kako nikada ne procjenjuje nekoga prema novcu.
Jedva sam zadržala smijeh.
Pozvala sam ga unutra na kafu.
Otac je sjedio u dnevnoj sobi.
Čim je ugledao mog dečka, ustao je.
„Ti?!“
Dečko je problijedio.
„Dobar dan, gospodine.“
Pogledala sam ih.
„Vi se poznajete?“
Otac ga je ozbiljno pogledao.
„Naravno da ga poznajem.“
„Odakle?“
„Prije mjesec dana bio je kod mene na razgovoru za posao.“
Dečko je spustio pogled.
„I?“
Otac se nasmijao.
„Nisam ga zaposlio.“
„Zašto?“
Tata je pogledao mene.
„Zato što je na razgovoru rekao da ljude koji voze jeftine automobile smatra neambicioznim i neuspješnim.“
Nisam mogla vjerovati.
Dečko je pokušao da se opravda.
„Nisam baš tako rekao…“
Tada je otac izvadio telefon.
„Hoćeš da poslušamo snimak razgovora?“
Dečko je zaćutao.
Ali onda je tata dodao:
„To čak nije najzanimljiviji dio.“
„Šta još?“
Pogledao me i rekao:
„Automobil kojim je večeras došao nije njegov. Pripada mojoj firmi. Dobio ga je na probnu vožnju jer je ponovo konkurisao za posao – samo što još nije znao da si ti moja kćerka.“