RADIO SAM KAO KONOBAR I GLEDAO NJEN UŽASAN SASTANAK NASLIJEPO – A ONDA JE MUŠKARAC IZGOVORIO NEŠTO ŠTO ME RAZBJESNILO
Prišao sam njihovom stolu da naplatim račun.
Muškarac ju je pogledao i hladno rekao:
„Iskreno, na fotografijama si izgledala mnogo bolje.“
Djevojka je spustila pogled.
„Žao mi je ako sam te razočarala.“
„Mogla si barem staviti noviju sliku. Bezveze sam potrošio veče.“
Bilo mi je neprijatno slušati ga.
Ona je ipak ostala mirna.
„U redu. Ja ću platiti račun.“
On se nasmijao.
„Pa najmanje što možeš jeste da platiš.“
Tada više nisam mogao ćutati.
„Gospodine, vaš dio računa je već plaćen.“
„Ko ga je platio?“
„Ja.“
Pogledao me začuđeno.
„Zašto?“
„Da biste mogli odmah otići.“
Naljutio se, ali je ustao i izašao.
Djevojka me pogledala.
„Niste morali to uraditi.“
„Nisam mogao slušati kako razgovara s vama.“
Nasmiješila se.
„Zato vam uvijek ostavljam veliki bakšiš.“
„Zašto?“
„Jer ste jedini ovdje koji me nikada nije gledao čudno.“
Narednih nedjelja nastavila je dolaziti.
Počeli smo sve više razgovarati.
Jednog dana sam skupio hrabrost.
„Da li biste nekada popili kafu sa mnom, ali da ja ne radim?“
Nasmijala se.
„Mislila sam da nikada nećeš pitati.“
Tako je počela naša veza.
Nekoliko mjeseci kasnije pozvala me je kod svojih roditelja.
Kada je njen otac otvorio vrata, obojica smo se zaledili.
Poznavao sam ga.
Bio je vlasnik lokala u kojem sam radio.
„Ti?!“ rekao je.
Djevojka nas je zbunjeno gledala.
„Vi se poznajete?“
Njen otac me pozvao u drugu sobu.
„Zna li ona ko si ti?“
„Kako mislite? Ja sam konobar u vašem restoranu.“
Odmahnuo je glavom.
„Ne pitam za posao.“
Iz stare ladice izvadio je fotografiju.
Na njoj je bio moj pokojni otac.
Pored njega – otac moje djevojke.
A između njih dječak kojeg sam odmah prepoznao.
Bio sam to ja.
„Odakle vam ovo?“
Pogledao me ozbiljno.
„Zato što tvoj otac nije bio samo moj prijatelj. Prije smrti mi je ostavio nešto za tebe i zamolio me da ti predam tek kada upoznaš moju kćerku.“