GODINU DANA SAM PLAĆALA POLA KIRIJE ZA APARTMAN U KOJEM SAM SE VIĐALA S DEČKOM – A ONDA SAM SAZNALA DA APARTMAN UOPŠTE NIJE BIO IZNAJMLJEN
Jednog dana sam ranije završila predavanja.
Dečko mi je rekao da tog dana ne može da se vidimo, ali sam shvatila da sam prethodni put zaboravila narukvicu u apartmanu.
Poznavala sam vlasnicu zgrade, pa sam je pozvala.
„Izvinite, mogu li samo da uzmem nešto što sam ostavila u apartmanu koji stalno iznajmljujemo?“
Žena je ćutala.
„Koji apartman?“
Objasnila sam joj broj i sprat.
„Djevojko, taj stan se ne izdaje.“
Pomislila sam da je nešto pobrkala.
„Dolazimo skoro godinu dana. Moj dečko svaki put plaća vlasniku, a ja njemu dam polovinu.“
Ponovo je nastala tišina.
„Kako se zove tvoj dečko?“
Rekla sam joj ime.
Žena je uzdahnula.
„On je vlasnik tog stana.“
Zaledila sam se.
Znači, mjesecima sam mu davala novac za „pola kirije“ njegovog vlastitog apartmana.
Nazvala sam ga.
„Moramo razgovarati.“
„Šta se dogodilo?“
„Saznala sam čiji je apartman.“
Zaćutao je.
„Mogu objasniti.“
„Godinu dana uzimaš moj novac!“
„Nije zbog novca.“
„Nego zbog čega?!“
Te večeri smo se našli.
Vratio mi je kovertu.
Unutra je bio svaki euro koji sam mu ikada dala.
Ništa nije potrošio.
„Ako nisi htio moj novac, zašto si lagao?“
Sjeo je i rekao:
„Zato što nisam smio da ti kažem kako sam dobio taj stan.“
„Kako?“
Izvadio je vlasnički dokument.
Pogledala sam ime prethodnog vlasnika.
Noge su mi se odsjekle.
Poznavala sam to ime.
Bio je to moj otac.
„Kako je stan mog oca završio kod tebe?!“
Dečko me je pogledao i rekao:
„Zato sam ti i prišao onog dana kada smo se upoznali. Naš susret nije bio slučajan.“