Priđe, nasmije se i kaže:
„E, kolega… sad imaš vremena da staneš?“
Bilo me je sramota. Prije samo sat vremena čovjek mi je mahao, a ja sam prošao pored njega kao da ne postoji.
„Izvini, žurio sam. Nisam ni razmišljao.“
„Ma pusti to. Hajde da vidimo šta ti je s kamionom.“
Otvorili smo haubu. Imao je alat, lampu i rezervne dijelove. Nakon nekoliko minuta pogledao me i rekao:
„Ovo nećeš riješiti sam. Puklo ti je crijevo i izgubio si tečnost.“
Iz svog kamiona izvadio je rezervno crijevo koje je slučajno odgovaralo.
Skoro sat vremena smo radili na hladnoći i konačno uspjeli osposobiti kamion da mogu do prvog servisa.
Ponudio sam mu novac.
Nije htio ni da čuje.
„Sutra možda ja ostanem negdje, kolega.“
Tada sam ga pitao zašto mi je ranije mahao.
Odjednom je postao ozbiljan.
„Zbog toga sam te zapravo stigao.“
„Kako misliš?“
Iz kabine je donio malu fasciklu.
„Na prethodnom odmorištu ispalo ti je ovo pored kamiona.“
Pogledao sam fasciklu i sledio se.
Bila je moja.
Unutra sam držao dokumente kamiona, nešto gotovine i porodične fotografije.
„Zbog ovoga si me jurio?“
„Jesam. Vidio sam kad ti je ispala. Pokušao sam da te zaustavim, ali nisi stao.“
Nisam znao šta da kažem.
Ali onda je izvadio jednu fotografiju iz fascikle.
„Moram te nešto pitati. Ko je ovaj čovjek pored tebe?“
Pogledao sam fotografiju.
„Moj otac. Umro je prije nekoliko godina.“
Vozač je problijedio.
„Kako se zvao?“
Kada sam mu rekao ime, samo je sjeo na stepenicu kamiona.
„Nemoguće…“
„Šta je bilo?“
Iz novčanika je izvadio staru, izblijedjelu fotografiju.
Na njoj je bio moj otac, mnogo mlađi, pored istog tog čovjeka.
„Odakle ti ovo?“
Pogledao me i rekao:
„Tvoj otac mi je prije više od dvadeset godina spasio život na ovoj istoj cesti.“
Tada sam shvatio da čovjek kojeg sam sat ranije bezobrazno ignorisao nije slučajno naišao baš kada mi je pomoć bila najpotrebnija…