### Moja taktika za zavođenje pretvorila se u najveći blam u životu
Imao sam, da tako kažem, svoju taktiku za zavođenje. Verovao sam da znam šta žene žele i da uz malo šarma, pažnje i dobrog ponašanja mogu da osvojim gotovo svaku devojku. Vodio bih ih u skupe restorane, otvarao vrata, izvlačio stolice i ponašao se kao pravi gospodin. Pažljivo sam slušao njihove priče, pamtio sitnice koje spomenu i trudio se da svaka pomisli kako je upravo ona posebna.
Večere su obično prolazile savršeno. Naručili bismo hranu, razgovarali o poslu, putovanjima, porodici i planovima za budućnost. Uvek sam znao kada treba da se nasmejem, kada da postavim pitanje, a kada da jednostavno ćutim i slušam. Uživao sam u tome što sam ostavljao utisak samouverenog muškarca koji zna šta želi.
A onda bi, pred kraj večeri, došao trenutak zbog kojeg sam sve to i radio.
Pogledao bih devojku, nasmešio se i rekao:
„Šta kažeš da nastavimo veče kod mene? Možemo da popijemo još nešto, pustimo film i opustimo se.“
Ako bi pristala, smatrao sam da je veče prošlo onako kako sam zamislio. Ako bi odbila, pravio bih se da mi to uopšte ne smeta. Zahvalio bih joj na večeri, ispratio je do automobila ili taksija i poželeo joj laku noć.
U sebi bih, naravno, već razmišljao o sledećem izlasku i novoj prilici.
Tako je bilo sve dok nisam upoznao devojku koja je potpuno promenila moje mišljenje o svemu tome.
Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja. Bila je duhovita, inteligentna i nije se trudila da privuče pažnju po svaku cenu. Nije se oduševljavala skupim mestima, nije me zasipala komplimentima i nije delovala kao neko koga mogu da impresioniram novcem ili lepim manirima.
Baš zato mi je postala zanimljiva.
Pozvao sam je na večeru u jedan od najboljih restorana u gradu. Prihvatila je, ali je odmah rekla da ne očekujem da će zbog toga biti impresionirana.
Nasmejao sam se i odgovorio da mi je dovoljno da se lepo provedemo.
Veče je zaista bilo prijatno. Razgovarali smo satima, smejali se i otkrivali da imamo mnogo zajedničkih interesovanja. Prvi put posle dugo vremena nisam morao da razmišljam o sledećoj rečenici ili o tome kako da ostavim što bolji utisak.
Kada je konobar doneo račun, platio sam i predložio da nastavimo veče kod mene.
Pogledala me je nekoliko sekundi, a onda se nasmejala.
„Znala sam da ćeš to pitati.“
Pitao sam je šta time želi da kaže.
„Ništa strašno“, odgovorila je. „Samo me zanima da li si sve ovo radio zato što ti se stvarno dopadam ili zato što očekuješ da će se večera završiti onako kako si zamislio.“
Njeno pitanje me je zateklo.
Pokušao sam da se našalim, ali ona se nije dala zbuniti. Mirno mi je objasnila da joj je bilo lepo, da sam joj simpatičan, ali da ne želi da oseća kako je večera bila neka vrsta dogovora koji mora da se završi na određeni način.
Tada sam prvi put shvatio koliko je moja navodna taktika bila pogrešna.
Mislio sam da je dovoljno biti pažljiv, platiti večeru i ponašati se kao gospodin. Nisam razmišljao o tome da druga osoba možda jednostavno želi da uživa u večeri bez ikakvih očekivanja.
Rekao sam joj da je u pravu i ponudio da je odvezem kući.
Tokom vožnje razgovarali smo o sasvim običnim stvarima. Kada smo stigli, zahvalila mi je na večeri, poljubila me u obraz i izašla iz automobila.
Pomislio sam da je to kraj.
Međutim, sledećeg jutra poslala mi je poruku.
Napisala je da joj je bilo lepo i da bi volela da se ponovo vidimo, ali da sledeći put ona bira mesto.
Pristao sam.
Nekoliko dana kasnije odvela me je u mali restoran u kojem nikada ranije nisam bio. Nije bio luksuzan, nije imao skupe lustere ni konobare u odelima. Hrana je bila odlična, atmosfera opuštena, a razgovor još bolji nego prvi put.
Tada sam shvatio da sam godinama pokušavao da impresioniram žene, a da sam pritom zaboravljao da ih zaista upoznam.
Nije mi bila potrebna nova taktika. Bilo mi je potrebno da prestanem da svako poznanstvo posmatram kao izazov koji treba da savladam.
Sa tom devojkom sam nastavio da se viđam. Na kraju smo započeli vezu, ali ne zato što sam pronašao savršen način da je osvojim. Ostali smo zajedno zato što smo oboje želeli isto i zato što među nama nije bilo potrebe za igrama.
Danas, kada se setim svojih nekadašnjih pravila za zavođenje, pomalo me je sramota. Verovao sam da imam sve odgovore, a zapravo nisam razumeo najvažniju stvar: pažnja nije ulaganje koje nekome daje pravo na uzvratnu uslugu.
Prava hemija ne može se isplanirati kao večera u skupom restoranu. Možeš nekoga da impresioniraš za jedno veče, ali poštovanje, poverenje i iskrena privlačnost nastaju tek kada drugu osobu prestaneš da posmatraš kao cilj koji moraš da osvojiš.