A ona meni bez pardona kaže:
„Sinko, ako si se konačno probudio, kafa ti je na stolu. Samo nemoj opet da zaspiš.“
Gledam je potpuno zbunjeno.
„Izvinite… ko ste vi? I gdje sam ja?“
Baba me odmjeri od glave do pete i nasmije se.
„Ne sjećaš se ničega od sinoć?“
Odmahnem glavom.
Sjela je za sto i počela da priča.
Kasno sinoć vraćala se kući kada me je ugledala kako sjedim pored puta. Bio sam potpuno dezorijentisan, telefon mi se ugasio, a nisam znao ni gdje su prijatelji sa kojima sam bio.
„Htio si pješke prema Novom Sadu“, rekla je. „A jedva si stajao na nogama.“
Ponudila mi je da prespavam u njenoj praznoj sobi i da ujutru odem kući.
Već mi je bilo neprijatno.
„Stvarno ste me pustili u kuću, a uopšte me ne poznajete?“
Tada se uozbiljila.
„Poznajem ja tebe bolje nego što misliš.“
Zaledio sam se.
Baba je ustala, prišla starom ormaru i izvadila fotografiju.
Na njoj je bila ona, mnogo mlađa, pored muškarca kojeg sam odmah prepoznao.
Bio je to moj pokojni deda.
„Odakle vam ova fotografija?“
Nije odmah odgovorila.
„Tvoj deda i ja smo odrasli zajedno. Bio mi je najbolji prijatelj.“
Pomislio sam da je to samo nevjerovatna slučajnost.
Ali onda je izvadila još jednu fotografiju.
Na njoj je bio moj otac kao dječak.
„Zašto imate sliku mog oca?“
Baba je spustila fotografiju na sto i rekla:
„Zato što postoji nešto što tvoj otac nikada nije saznao.“
U tom trenutku zazvonio mi je telefon.
Bio je otac.
Javio sam se i rekao mu ime sela u kojem sam.
Sa druge strane je nastala tišina.
A onda me je pitao samo jedno:
„U čijoj si kući?“
Kada sam mu opisao babu, glas mu se potpuno promijenio.
„Odmah izađi odatle. Dolazim po tebe.“
Tada sam shvatio da moj dolazak u tu kuću možda ipak nije bio obična slučajnost…