KĆERKU NISAM VIDJELA GODINU DANA – KADA SAM JE KONAČNO UGLEDALA, JEDVA SAM JE PREPOZNALA

Za samo godinu dana potpuno se promijenila. Smršala je, djelovala iscrpljeno i u očima više nije imala onu vedrinu koju sam pamtila.

Zagrlila sam je i pitala:

„Dušo, šta ti se dogodilo?“

Odmah je spustila pogled.

„Ništa, mama. Dobro sam.“

Znala sam da nije.

Njen muž nas je lijepo dočekao, ali primijetila sam da svaki put kada bih je nešto pitala, ona prvo pogleda prema njemu.

Kada je izašao iz kuće, prišla sam joj.

„Sada smo same. Reci mi istinu.“

Počela je plakati.

„Mama, napravila sam veliku grešku.“

Pomislila sam na brak.

„Je li ti nešto uradio?“

Odmahnula je glavom.

„Nije on problem.“

„Pa šta je onda?“

Odvela me je u malu sobu na kraju hodnika.

Otvorila je ormar.

Unutra su stajale njene stare knjige sa medicinskog fakulteta.

„Zašto ovo još čuvaš?“

Uzela je jednu knjigu i iz nje izvukla kovertu.

Unutra su bila dva položena ispita.

„Mama, ja nisam napustila fakultet zato što sam željela.“

„Kako misliš?“

„Neko me je natjerao.“

Zaledila sam se.

„KO?!“

Tada se otvorila kućna kapija.

Njen muž se vraćao.

Kćerka je brzo sakrila kovertu i šapnula:

„Nemoj ništa da ga pitaš.“

„Zašto?“

Uhvatila me za ruku.

„Zato što on još uvijek ne zna pravi razlog zbog kojeg sam se udala za njega.“