Naime, imaju mogućnost da kupe stan odmah, ali prije nego što potpišu ugovor žele da me pitaju nešto neobično.
U pismu je pisalo:
„Da li se iz stana iznad često čuju koraci noću, posebno između dva i četiri ujutro?“
Zaledio sam se.
Živim ovdje skoro deset godina i mnogo puta sam noću čuo korake iznad sebe. Uvijek sam mislio da komšija ustaje do toaleta ili kuhinje.
Nazvao sam ga.
„Reci mi iskreno, jesi li ti noću često hodao po stanu?“
Zaćutao je.
„Zašto pitaš?“
Ispričao sam mu za pismo.
„Nisam htio ništa da ti govorim dok sam živio tamo.“
„Šta da mi govoriš?“
„Ja sam noću čuo iste korake.“
„Kako možeš čuti korake iz svog stana?“
„Zato što nisu dolazili iz mog stana.“
„Nego odakle?“
„Iznad mene.“
Problem je bio što je njegov stan bio na posljednjem spratu.
Iznad njega nije bilo ničega osim tavana.
„Možda su životinje.“
„I ja sam to mislio.“
„A onda?“
„Jedne noći sam otišao gore.“
„Šta si našao?“
„Ništa. Tavan je bio zaključan i prazan.“
„Pa zašto si onda prodao stan?“
Dugo je ćutao.
„Zato što sam jednog jutra pronašao otiske blatnjavih cipela u hodniku.“
„Možda si ih ti napravio.“
„Nisam. Te noći nisam izlazio.“
Počelo mi je biti neprijatno.
Sutradan sam sreo buduće komšije i ispričao im sve.
Mislio sam da će odustati od kupovine.
Umjesto toga čovjek me pitao:
„Možemo li pogledati tavan?“
Otišli smo zajedno.
Vrata su bila zaključana starim katancem.
Pozvali smo upravnika zgrade.
„Ključ nemam“, rekao je. „Taj prostor nije otvaran godinama.“
Skinuli smo katanac.
Unutra prašina, nekoliko starih stolica i ormara.
Ništa posebno.
Ali onda je buduća komšinica primijetila nešto.
„Šta je ovo?“
Iza velikog ormara bila su mala drvena vrata.
Otvorili smo ih.
Iza njih je prolazio uzak prostor između zida i krova.
Na podu je bio madrac.
Ćebe.
Flaše vode.
Nekoliko konzervi.
Neko je očigledno boravio tamo.
„Ko živi ovdje?!“
Upravnik je problijedio.
Pozvali smo policiju.
Dok smo čekali, pronašao sam kesu sa starim dokumentima.
Na jednom je bila adresa naše zgrade.
Ali datum je bio od prije skoro trideset godina.
Ime čovjeka na dokumentu nisam poznavao.
Upravnik jeste.
„Nemoguće.“
„Ko je to?“
„Čovjek koji je nekada bio vlasnik cijele zgrade.“
„Gdje je sada?“
„Umro je prije dvadeset godina.“
Policija je pregledala prostor.
Našla je svježe otiske obuće.
Znači neko je tamo boravio nedavno.
Te večeri nisam mogao spavati.
Oko 2:40 ponovo sam čuo korake.
Ovoga puta nisam ostao u krevetu.
Nazvao sam policiju i izašao u hodnik.
Vrata tavana bila su otvorena.
Neko je bio gore.
Čuo sam korake, a onda trčanje.
Policija je stigla nekoliko minuta kasnije.
Pronašli su čovjeka skrivenog iza starog ormara.
Imao je oko šezdeset godina.
Kada su ga izveli, pogledao me i rekao:
„Ti živiš u stanu broj 12?“
„Da.“
Nasmijao se.
„Taj stan je nekada bio moj.“
Policija ga je odvela.
Sutradan sam saznao ko je.
Bio je sin nekadašnjeg vlasnika zgrade.
Godinama je živio u inostranstvu, a nakon smrti roditelja vratio se i tvrdio da mu pripada dio zgrade.
„Zašto je onda živio na tavanu?“
Policajac mi je rekao:
„Kaže da nije živio tamo.“
„Kako nije? Našli ste ga unutra.“
„Tvrdi da je tek sinoć došao.“
„A madrac, hrana i otisci?“
„Kaže da nisu njegovi.“
Tada je sve postalo još čudnije.
DNK sa flaše vode nije pripadao njemu.
Na tavanu je očigledno boravila još jedna osoba.
Policija je ponovo pretražila prostor.
Iza zida su pronašli još jedan prolaz.
Vodio je pravo prema ventilacionom otvoru iznad mog kupatila.
U njemu je pronađena mala kamera.
Kada su pregledali memorijsku karticu, pozvali su me u stanicu.
„Morate ovo vidjeti.“
Na snimcima nisam bio samo ja.
Bili su snimljeni svi stanari.
Godinama.
Ali posljednji snimak bio je napravljen samo dan prije nego što je komšija prodao stan.
Na njemu se vidio čovjek koji noću izlazi iz tajnog prolaza i ulazi u njegov stan.
„Ko je to?“
Policajac je zumirao lice.
Prepoznao sam ga.
Bio je to čovjek koji mi je tog jutra ostavio pismo u sandučetu.
Budući komšija.
„Ali zašto bi pitao za korake ako je on taj koji ih pravi?“
Policajac je pogledao dokumente koje smo pronašli na tavanu.
„Zato što on nikada nije namjeravao da kupi stan.“
„Pa šta je onda želio?“
„Da vi otvorite tavan umjesto njega.“
„Zašto?“
Policajac je izvadio fotografiju pronađenu iza zida.
Na njoj su bila dva dječaka ispred naše zgrade prije tridesetak godina.
Jedan je bio čovjek uhvaćen na tavanu.
Drugi je bio „budući komšija“.
A na poleđini je pisalo:
„Braća — posljednji zakoniti nasljednici zgrade.“
Tada sam shvatio da pismo u mom sandučetu nije bilo pitanje zabrinutih budućih komšija.
Bilo je mamac da otvorimo prostor koji je neko pokušavao pronaći više od trideset godina.