Sat vremena kasnije policija ga je izvela iz stana sa lisicama na rukama. Cijela zgrada je bila na hodniku, ali niko nije znao šta se zapravo dogodilo.
Sutradan sam sreo upravnika zgrade.
„Znaš li zašto su ga odveli?“ pitao sam.
Pogledao me je i rekao:
„Bolje da sjedneš.“
Ispostavilo se da komšija mjesecima nije prijavljivao samo mene. Zvao je policiju zbog gotovo svakog stanara – navodne buke, svađa, muzike, lupanja vratima…
Policiji je njegovo ponašanje već postalo sumnjivo.
Ali pravi razlog dolaska tog dana nije imalo nikakve veze sa nama.
Jedan čovjek je prijavio da mu je iz podruma nestalo nekoliko vrijednih stvari. Pregledane su kamere na ulazu i policija je navodno došla do traga koji je vodio upravo do mog komšije.
Kada su ušli u njegov stan, pronašli su predmete za koje je trebalo utvrditi kome pripadaju.
Ali onda je upravnik rekao nešto još čudnije:
„Našli su i fasciklu sa imenima stanara.“
„Kakvu fasciklu?“
„Vodio je bilješke o svima nama.“
Navodno je zapisivao kada ko izlazi iz stana, kada se vraća, ko odlazi na put i koliko dugo ga nema.
Tada mi je postalo jasno zašto je toliko obraćao pažnju na mene.
Nije ga nervirala moja buka.
Pratio je kada sam kod kuće.
Nekoliko dana kasnije pozvali su me da dam izjavu.
Policajac je izvadio nekoliko papira.
Na jednom je bilo moje ime.
Pored njega su bili zapisani datumi i vremena kada sam odlazio na posao i vraćao se kući.
Na posljednjoj stranici bila je zaokružena jedna sedmica.
Upravo ona tokom koje sam planirao otići na godišnji odmor.
Tada sam shvatio da njegove stalne prijave možda nikada nisu bile obična komšijska svađa.
A ono što je policija pronašla zapisano pored mog broja stana bilo je još jezivije…