Sin je spustio pogled i rekao:
„Mama, ja sam tajno kupio stan prije nekoliko mjeseci.“
Zbunila sam se.
„Pa zašto onda snaja kaže da ga je ona našla za mene?“
Nastala je neprijatna tišina.
„Zato što taj stan nije za tebe.“
Osjetila sam kako mi se steže grlo.
„Kako nije za mene?“
Sin je duboko udahnuo.
„Kupili smo ga za sebe. Planiramo da se preselimo čim se beba rodi.“
Pogledala sam snaju.
„A zašto si onda rekla da ja treba da se iselim?“
Ona je mirno odgovorila:
„Zato što smo mislili da bi ova kuća bila bolja za nas. Djeca su se već navikla, imaju dvorište i dovoljno prostora.“
Nisam mogla vjerovati.
Kuća je bila moja. Moj pokojni muž i ja smo je gradili godinama. Primila sam ih kada su ostali bez dovoljno prostora, nikada nisam tražila ni marku za račune ili kiriju, a sada su očekivali da ja odem.
„Znači, vi biste u svoj novi stan poslali mene, a ostali u mojoj kući?“
Sin je ćutao.
To mi je bilo dovoljno.
Ustala sam od stola i rekla:
„Dobro. Onda ćemo ovo riješiti drugačije.“
Sutradan sam otišla kod advokata.
Provjerila sam papire i uvjerila se da je kuća isključivo moja.
Kada sam se vratila, okupila sam ih u dnevnoj sobi.
„Imate svoj stan. Imate trideset dana da se preselite.“
Snaja je skočila.
„Ne možeš nas izbaciti sa četvoro djece dok čekamo peto!“
Pogledala sam sina.
Očekivala sam da će stati na njenu stranu.
Ali on je tada izvadio fasciklu i rekao:
„Mama, postoji još nešto što moraš vidjeti.“
U fascikli je bio ugovor za stan.
Kada sam pročitala ko je zapravo naveden kao vlasnik, ostala sam bez riječi.
Stan nije glasio ni na njega ni na snaju.
Glasio je na osobu čije ime nisam očekivala da ću ikada više vidjeti…