Moja djevojka je spustila šoljicu na sto, pogledala moju majku i mirno rekla:
„Ako mislite da se po noktima vidi ko zna raditi, onda ste me pogrešno procijenili.“
U sobi je nastala tišina. Ja sam već očekivao svađu, ali ona je ustala, skinula jaknu i dodala:
„Pokažite mi šta treba da se uradi.“
Majka ju je odmjerila od glave do pete, a zatim joj pokazala dvorište. Trebalo je složiti drva, očistiti povrće i pomoći oko ručka.
Mislio sam da će moja djevojka odustati poslije deset minuta.
Ali nije.
Zavezala je kosu, skinula prstenje i počela raditi. Poslije nekoliko sati majka više nije govorila ništa o noktima.
Predveče smo svi sjeli za sto.
Tada je otac kroz smijeh rekao:
„Ženo, izgleda da gradska cura može više nego što si mislila.“
Majka se kiselo nasmijala.
Ali onda je moja djevojka rekla:
„Nije problem što ste mislili da ne znam raditi. Problem je što ste me osudili prije nego što ste me upoznali.“
Majka je spustila pogled.
Mislio sam da će se izviniti, ali je samo ustala i otišla u drugu sobu.
Nekoliko minuta kasnije vratila se noseći staru kutiju.
Stavila ju je ispred moje djevojke.
„Ovo sam čuvala za ženu mog sina“, rekla je.
Otvorili smo je.
Unutra nije bilo zlata ni novca, već stara fotografija žene koja je nevjerovatno ličila na moju djevojku.
Ona je problijedila.
„Odakle vam ova fotografija?“
Majka ju je pogledala i tiho odgovorila:
„Zato sam se tako ponašala prema tebi. Čim si ušla kroz vrata, prepoznala sam čija si kćerka.“
Tada sam shvatio da njena reakcija nije imala nikakve veze ni sa noktima, ni sa gradom, ni sa selom.
Majka i porodica moje djevojke očigledno su imale prošlost o kojoj mi niko nikada nije pričao…