Dva dana kasnije nazvao me je čovjek kojeg nisam čula godinama – mamin bivši kolega.
„Moramo razgovarati o tvojoj majci“, rekao je.
Pomislila sam da se nešto dogodilo.
„Je li dobro?“
„Dobro je. Zapravo, mnogo bolje nego što misliš.“
Dogovorili smo se da se nađemo. Čim je sjeo preko puta mene, izvadio je fasciklu.
„Tvoja majka nije potrošila sav novac.“
Zaledila sam se.
„Kako mislite?“
Objasnio mi je da je mama godinama odvajala dio plate i ulagala ga. Putovala jeste, ali nikada nije dirala najveći dio ušteđevine.
„Pa zašto mi je rekla da nema ništa?“
„Željela je da vidi šta ćeš uraditi kada pomisliš da ti više ništa ne može ostaviti.“
Te riječi su me presjekle.
Sjetila sam se koliko sam se puta ljutila što putuje, kupuje sebi stvari i govori da želi uživati dok može.
A kada me zamolila za pomoć, hladno sam je odbila.
„Gdje je sada?“
Dao mi je adresu.
Otišla sam odmah.
Mama je otvorila vrata potpuno mirna.
„Znači, saznala si.“
„Zašto si mi to uradila?“
„Nisam ti ništa uradila. Samo sam te jednom zamolila za pomoć.“
Spustila sam pogled.
„Mama, žao mi je.“
„Je li ti žao mene ili nasljedstva?“
Nisam znala šta da odgovorim.
Tada je iz ladice izvadila kovertu.
„Ovo sam potpisala juče.“
Unutra je bio testament.
Stan, ušteđevina i gotovo sve što je imala više nisu bili namijenjeni meni.
„Kome si ostavila sve ovo?“
Mama se nasmiješila.
„Osobi koja mi je pomogla onda kada si ti rekla ne.“
Pogledala sam ime na posljednjoj stranici i ostala bez riječi.
Poznavala sam tu osobu veoma dobro.
Ali ono što me je najviše šokiralo bilo je to što sam tek tada shvatila da je mama mjesecima unaprijed planirala da otkrije kakva sam zaista kada pomislim da od nje više nemam nikakvu korist…