Renovirali smo kupatilo i muž je pozvao dvojicu majstora koje mu je preporučio poznanik. Dogovorili su cijenu, materijal i rok završetka. Nije bilo jeftino, ali muž je rekao da je najvažnije da posao bude urađen kako treba.
Prvih nekoliko dana sve je išlo normalno. Muž bi rano otišao na posao, majstori bi došli, a ja bih im skuvala kafu i povremeno provjeravala treba li im nešto.
Jednog jutra pojavio se samo jedan majstor.
„Kolega danas ne može doći, nastaviću sam“, rekao je.
Skuvala sam mu kafu i odnijela je u kupatilo. Dok sam mu pružala šolju, nasmiješio se i rekao:
„Gazdarice, je l’ znaš da ovo kupatilo može da vas izađe upola cijene?“
Pomislila sam da govori o materijalu ili da je muž možda loše pregovarao.
„Kako to misliš, majstore?“
Spustio je šolju i tiše rekao:
„Ne mislim ništa loše. Samo kažem da je cijena koju je vaš muž dogovorio mnogo veća od one koju smo mi tražili.“
Zbunjeno sam ga pogledala.
„Kako veća? Pa muž mi je rekao koliko ste tražili.“
Majstor je iz džepa izvadio telefon i pokazao mi poruke koje je razmjenjivao s mojim mužem. Kada sam vidjela iznos, ostala sam bez riječi.
Majstori su za kompletan posao tražili skoro duplo manje od cifre koju je muž rekao meni.
„Možda je uračunao materijal?“ upitala sam.
Majstor odmahnu glavom.
„Ne. Materijal posebno plaćate. Zato sam i mislio da vi to znate.“
Nisam ništa više rekla. Zahvalila sam mu i vratila se u kuhinju. Cijeli dan sam razmišljala zašto bi mi muž slagao koliko košta renoviranje.
Uveče je došao kući i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo.
Sačekala sam da večeramo, a onda sam ga pitala:
„Koliko smo rekli da plaćamo majstore?“
Ponovio je istu, veću cifru.
Tada sam izvadila telefon i pokazala fotografiju poruka koju sam napravila kod majstora.
Muž je problijedio.
Prvo je tvrdio da postoji nesporazum. Onda da je razlika namijenjena za „nepredviđene troškove“. Ali kada sam ga pitala zašto mi to nije rekao, više nije imao odgovor.
Poslije nekoliko minuta priznao je.
Već mjesecima je imao finansijske probleme za koje nisam znala. Pozajmljivao je novac i pokušavao da ga vrati bez mog znanja. Renoviranje mu je poslužilo kao prilika da od našeg zajedničkog novca uzme razliku i zatvori dio duga.
Najviše me nije pogodio novac.
Pogodilo me je što je svakog dana sjedio preko puta mene, gledao me u oči i ćutao.
Rekla sam mu:
„Dug možemo zajedno vratiti. Izgubljeno povjerenje mnogo teže.“
Sutradan smo sjeli za sto i prvi put otvorili sve račune, dugove i troškove koje smo imali.
Kupatilo smo na kraju završili po stvarnoj cijeni.
A onaj majstor vjerovatno nikada nije ni shvatio da mi jednom običnom rečenicom uz kafu nije uštedio samo novac — nego je otkrio tajnu koja je mjesecima postojala u našem braku.