„Ujko, ne moraš meni davati pare, imam dovoljno.“
Čovjek me pogledao zbunjeno, a zatim prasnuo u smijeh. Tek tada sam shvatila da novac uopšte nije vadio zbog mene. Kasirka mu je upravo rekla koliko treba da plati, a ja sam, ne razmišljajući, pomislila da želi da mi tutne nekoliko eura kao kad sam bila dijete.
Pokušala sam se izvući šalom, ali bilo je kasno. Kasirka se počela smijati, žena iza mene takođe, a ujko je jedva izgovorio:
„Pa dobro, kad već kažeš da ti ne trebaju…“
Mislila sam da ne može biti gore. Platila sam svoje namirnice i požurila prema izlazu, crvena kao paprika.
Ali tada me ujko sustigao na parkingu.
„Čekaj, zaboravio sam nešto da ti kažem“, rekao je.
Okrenula sam se, a on je iz novčanika izvadio 100 eura i pružio mi ih.
„Ovo ti je tata poslao prošle sedmice. Rekao je da ti dam kad te vidim.“
U tom trenutku poželjela sam propasti u zemlju. Vratila sam se prema marketu jer sam zaboravila jednu kesu na kasi, a ista kasirka me ugledala i glasno dobacila:
„Gospođice, ipak vam je dao pare!“
Cijeli red se ponovo okrenuo prema meni.
Nikada brže nisam izašla iz prodavnice.