### MOJA ŽENA JE PSIHOPATA… KADA SAM SAZNAO ŠTA SE DEŠAVA IZMEĐU NJE I NJENOG OCA, NISAM MOGAO DA VERUJEM!
Nakon što smo se venčali, odmah mi je bilo čudno što se moja žena svakog dana po dva ili tri puta čuje sa svojim ocem. U početku sam mislio da je to sasvim normalno. Bila je veoma vezana za roditelje i verovao sam da će se vremenom naviknuti na bračni život i da će naši zajednički trenuci postati važniji.
Međutim, kako su meseci prolazili, ništa se nije menjalo. Naprotiv, njihovi razgovori postajali su sve duži. Nekada bi razgovarali po nekoliko minuta, a nekada bi prošao čitav sat dok bi ona sedela u drugoj sobi i pričala sa njim. Čak i kada bismo izašli na večeru ili otišli kod prijatelja, njen telefon bi često zazvonio, a ona bi odmah ustala i udaljila se da razgovara.
U početku nisam želeo da pravim problem. Govorio sam sebi da je porodica važna i da nemam razloga da budem ljubomoran na njen odnos sa ocem. Ipak, počelo je da me boli to što sam imao osećaj da u sopstvenom braku stalno postoji neko treći ko mora da bude uključen u sve naše odluke.
Kada bismo razgovarali o kupovini nečega za kuću, ona bi rekla da prvo mora da pita tatu šta misli. Kada bismo planirali putovanje, ponovo bi razgovarala sa njim. Čak je i za sasvim obične stvari, poput izbora nameštaja ili rasporeda godišnjeg odmora, tražila njegovo mišljenje.
Jednog dana sam je mirno pitao zašto joj je toliko važno da otac bude uključen u svaki detalj našeg života.
Pogledala me je iznenađeno i odgovorila:
„On mi je otac. Uvek je bio tu za mene i ne vidim zašto bi to sada trebalo da se promeni.“
Rekao sam joj da ne želim da je odvraćam od porodice, već da bih voleo da i nas dvoje imamo svoj prostor, svoje razgovore i odluke koje donosimo zajedno.
Ona je samo slegnula ramenima i promenila temu.
Od tog razgovora ništa se nije promenilo. Počeo sam da se osećam kao gost u sopstvenom braku. Nisam mogao da se setim kada smo poslednji put proveli čitavo veče zajedno, a da se njen otac nije pojavio u razgovoru ili na telefonu.
Jedne večeri više nisam mogao da izdržim. Nakon što je ponovo završila dug telefonski razgovor, rekao sam joj da takav odnos nije zdrav za naš brak i da me povređuje kada imam osećaj da moje mišljenje nikada nije dovoljno važno.
„Ne mogu više da se pretvaram da mi to ne smeta“, rekao sam. „Volim te, ali želim da budemo muž i žena, a ne da za svaku stvar tražimo dozvolu od nekoga drugog.“
Nije mi odgovorila. Samo je ustala, otišla u spavaću sobu i počela da plače.
Odmah mi je bilo žao što sam je rastužio. Nisam želeo da je povredim, pa sam posle nekoliko minuta krenuo za njom da joj se izvinim.
Kada sam otvorio vrata, zatekao sam je kako sedi na krevetu sa telefonom u ruci. Čim me je videla, naglo je prekinula razgovor.
Pitao sam je sa kim je pričala.
„Sa tatom“, odgovorila je tiho.
Seo sam pored nje i rekao da mi nije bila namera da je nateram da bira između mene i porodice. Želeo sam samo da pronađemo ravnotežu.
Tada mi je priznala da je ocu već ispričala sve što sam rekao i da joj je on savetovao da ne dozvoli da je bilo ko udalji od porodice.
Te reči su me pogodile. Shvatio sam da naš razgovor nije ostao između nas dvoje, već da je odmah postao tema njihovog zajedničkog razgovora.
Ipak, odlučio sam da ne nastavljam raspravu te večeri. Zagrlio sam je, izvinio se zbog načina na koji sam joj se obratio i predložio da sutradan mirno razgovaramo o svemu.
Narednih dana trudio sam se da budem pažljiviji. Pozivao sam je da zajedno šetamo, pripremao večeru i predlagao da vikendom odemo negde samo nas dvoje. Ponekad bi pristala, ali bi vrlo brzo stigao poziv njenog oca i naši planovi bi se promenili.
Najviše me je bolelo to što nije primećivala koliko se udaljavamo. Kada bih pokušao da razgovaram o tome, govorila bi da preterujem i da od običnih telefonskih poziva pravim veliki problem.
Vremenom sam shvatio da nije dovoljno samo da je volim i da se trudim. Za brak je potrebno da oboje budu spremni da saslušaju jedno drugo, postave granice prema porodici i pronađu način da zajedno rešavaju nesuglasice.
Jedne večeri ponovo smo seli da razgovaramo. Ovoga puta nisam je optuživao niti sam koristio teške reči. Rekao sam joj da ne želim da prekine kontakt sa ocem, ali da ne mogu da budem srećan u braku u kojem se svaki naš problem odmah prenosi drugoj osobi.
Dugo je ćutala.
Na kraju je priznala da nikada nije razmišljala o tome koliko često razgovara sa ocem i koliko to utiče na naš odnos. Rekla je da je navikla da mu se obraća za sve i da joj je teško da prihvati da sada mora samostalno da donosi neke odluke.
Taj razgovor nije rešio sve naše probleme, ali je bio prvi put da smo zaista saslušali jedno drugo.
Dogovorili smo se da naše privatne nesuglasice najpre pokušamo da rešimo između sebe, da važne odluke donosimo zajedno i da oboje imamo pravo na svoje mišljenje. Njen otac je i dalje ostao važan deo njenog života, ali smo počeli da radimo na tome da naš brak dobije prostor koji mu je nedostajao.
Nije bilo lako. Stare navike ne nestaju preko noći, a poverenje se ne gradi jednim razgovorom. Ipak, shvatio sam da nije rešenje da suprugu nazivam pogrdnim imenima ili da od nje zahtevam da se odrekne porodice. Važno je da oboje razumemo gde prestaje roditeljski uticaj, a gde počinju odgovornost i dogovori koje nosi zajednički život.
Danas znam da bliskost između roditelja i deteta sama po sebi nije problem. Problem nastaje kada partneri ne mogu da izgrade sopstvene granice i kada se jedan od njih oseća kao da nema pravo glasa u svom braku.
Brak ne znači da treba da zaboravimo svoje roditelje, već da naučimo kako da poštujemo porodicu, a istovremeno gradimo zajednički život u kojem se oboje osećamo voljeno, saslušano i poštovano.