Evo cijele priče kao nastavak:
…račun i konobar mi je mirno rekao:
„Gospodine, račun je već plaćen.“
Pogledao sam djevojku, a ona se samo nasmijala.
„Kako plaćen?“, pitao sam.
Konobar mi je objasnio da je, dok sam otišao po telefon, ona odmah platila bocu vina i zamolila ga da mi ništa ne govori do kraja večeri.
Bio sam potpuno zatečen.
Sjeo sam nazad za sto i pitao je zašto je to uradila.
„Zato što sam znala da ćeš ti na kraju insistirati da platiš. A htjela sam da vidiš da nisam došla ovdje da bih neko trošio novac na mene.“
Nasmijao sam se i rekao:
„Ali ja sam te pozvao.“
„Onda ti plaćaš sljedeći put“, odgovorila je bez razmišljanja.
„Znači, biće sljedećeg puta?“
Pogledala me je i uz osmijeh rekla:
„Ako budeš imao sreće.“
Oboje smo se počeli smijati.
Možda nekome sve ovo zvuči kao sitnica, ali meni je taj njen gest mnogo rekao. Nije stvar bila u cijeni vina, nego u tome što je bez ikakve predstave pokazala kakva je osoba.
Kada smo izašli iz bara, prošetali smo još skoro sat vremena. Nisam ni primijetio koliko je kasno. Razgovor je jednostavno tekao.
Na rastanku sam je pitao kada ćemo ponovo izaći.
„Ti sada biraš mjesto“, rekla je. „Ali ovaj put nemoj zaboraviti telefon.“
Drugi dejt dogodio se samo nekoliko dana kasnije.
Onda treći.
Pa četvrti.
Danas, nekoliko godina kasnije, ona se i dalje smije kada nekome ispričamo kako je počela naša priča.
A ja uvijek dodam:
„Otišao sam na jedan običan spoj koji mi je namjestila prijateljica, a nisam ni slutio da sam tog dana upoznao ženu s kojom ću poželjeti da provedem život.“
I da — od tada telefon uvijek provjerim prije nego što izađem iz auta.