…rade kompletno renoviranje stana prije nego što se usele i pitaju kada bi mi najmanje smetala buka.
Moram priznati da sam ostao iznenađen.
Do sada sam navikao da komšije prvo počnu bušiti zidove u sedam ujutro, a tek onda razmišljaju smeta li nekome.
Na kraju pisma ostavili su broj telefona i napisali:
„Samo nam javite kada obično spavate poslije noćne smjene i potrudićemo se da tada ne pravimo buku.“
Odmah sam im poslao poruku i zahvalio se.
Objasnio sam im svoj raspored i rekao da ne očekujem potpunu tišinu, samo ako mogu da izbjegnu najbučnije radove nekoliko sati nakon moje noćne smjene.
Odgovorili su:
„Naravno, dogovoreno. I izvinjavamo se unaprijed zbog buke.“
Nekoliko dana kasnije počelo je renoviranje.
I stvarno su održali riječ.
Kada bih radio noćnu, majstori bi najbučnije poslove ostavljali za kasnije.
Jednog popodneva neko mi pokuca na vrata.
Otvorim, a ispred stoje novi komšija i njegova supruga sa kesom u rukama.
„Donijeli smo vam kolače. Da se konačno upoznamo.“
Pozvao sam ih na kafu.
Kroz razgovor sam im rekao:
„Znate li da ste vi prve komšije koje su me ikada pitale kada smiju da buše?“
Nasmijali su se.
„Pa valjda je lakše pitati nego se poslije svađati godinama.“
Ta rečenica mi je ostala u glavi.
Danas se odlično slažemo.
A sve je počelo običnim pisamcem u poštanskom sandučetu.
Ponekad je dovoljno samo malo obzira i jedno jednostavno pitanje da od potpunih stranaca postanu dobre komšije.