…„Iskreno, zamišljao sam te drugačije. Mislim da ovo nema smisla.“
Djevojka je pocrvenjela.
„U redu“, odgovorila je tiho.
On je ustao i otišao, ostavljajući je samu za stolom.
Prišao sam da naplatim račun, ali ona je samo gledala u šoljicu.
„Nemojte se nervirati“, rekao sam. „Nije vrijedan toga.“
Pogledala me i pokušala da se nasmije.
„Izgleda da fotografije na internetu ipak znaju da prevare.“
„Meni izgledate sasvim dobro.“
„To govorite zbog bakšiša.“
„Ne. Bakšiš ste već ostavljali i prije nego što sam vam to rekao.“
Prvi put se iskreno nasmijala.
Naredne nedjelje ponovo je došla sama.
„Vaša uobičajena kafa?“ pitao sam.
„Može. Ali danas bez sastanka naslijepo.“
S vremenom smo počeli sve više razgovarati.
Saznao sam da radi u obližnjoj firmi, da obožava knjige i da svake nedjelje dolazi kod bake koja živi u našem gradu.
Jednog dana skupio sam hrabrost.
Kada sam joj donio račun, na poleđini sam napisao:
„Kafa sljedeće nedjelje – ali ovaj put ja sjedim za stolom?“
Pročitala je, pogledala me i nasmijala se.
„Je li ovo poziv na sastanak?“
„Ako pristajete.“
„Pristajem.“
Naredne nedjelje nisam radio.
Sjedio sam preko puta nje.
Godinu dana kasnije još uvijek smo bili zajedno.
Jednom me je pitala:
„Znaš li šta je najbolje što mi je onaj čovjek rekao na našem sastanku?“
„Šta?“
„Da ovo nema smisla.“
„Zašto?“
„Jer da nije otišao, možda nikada ne bih primijetila konobara koji me svaki put gledao kao da sam najljepša žena u lokalu.“
Nasmijao sam se.
Ponekad nas jedno ružno odbijanje samo skloni sa pogrešnog puta i dovede do osobe koja nas vidi potpuno drugačijim očima.