Djever mi je tada napisao: „Znam da nemam pravo ovo da tražim od tebe poslije svega što ti je moj brat uradio, ali kao otac moram pokušati sve.“
Dugo sam gledala u poruku. Dio mene želio je samo da je obriše. Kada smo djeca i ja ostali bez krova nad glavom, niko iz njihove porodice nije pitao imamo li gdje prespavati. Sama sam se snalazila, radila dva posla i pokušavala ponovo izgraditi život.
Ipak, njegov sin nije bio kriv ni za šta.
Pristala sam da odemo na testiranje. Nisam ništa obećavala, samo sam željela znati postoji li mogućnost da neko od nas pomogne.
Nekoliko dana kasnije stigli su rezultati. Doktor nas je pozvao na razgovor i rekao nešto što niko nije očekivao.
Jedno od moje djece bilo je odgovarajući donor.
Djever je zaplakao i zahvaljivao mi, ali ja sam mu odmah rekla da neću donositi nikakvu odluku bez razgovora s doktorima i bez toga da zaštitim svoje dijete.
Tada me je uhvatio za ruku i rekao:
„Postoji još nešto što moraš znati prije nego odlučiš. Kuća koju je moj brat prodao nikada nije bila samo njegova.“
Iz torbe je izvadio fasciklu punu dokumenata.
Kada sam pročitala šta piše na prvom papiru, zanijemila sam.
Ispostavilo se da je godinama čuvao dokaz koji je mogao promijeniti sve što se dogodilo meni i mojoj djeci…