On je naručio sebi večeru, a ja sam sjedila preko puta njega samo sa čašom vode.
Znala sam da ima dovoljno novca. Znao je i on da ja nemam.
Nisam očekivala da me izdržava niti da mi plaća sve, ali tog trenutka sam se osjećala užasno.
Konobar je čak pitao:
„Gospođice, jeste li sigurni da ne želite ništa?“
Odgovorila sam da nisam gladna.
Dečko je nastavio jesti kao da je sve potpuno normalno.
Kada smo izašli iz restorana, rekla sam mu:
„Znaš da danas nisam jela skoro ništa.“
Pogledao me i odgovorio:
„Ali dogovorili smo se da sve plaćamo pola-pola. Ne želim da se navikneš da ja plaćam.“
Ta rečenica me je pogodila.
Nisam tražila luksuz. Nisam tražila njegov novac. Samo sam očekivala malo razumijevanja od čovjeka sa kojim sam u vezi.
Vratili smo se u apartman.
Te večeri nisam željela svađu.
Sutradan smo krenuli kući.
Na benzinskoj pumpi rekao mi je:
„Treba da mi daš polovinu za gorivo.“
Dala sam mu posljednji novac koji sam imala.
Kada smo stigli pred moju kuću, majka me je ugledala i odmah pitala:
„Jesi li ti uopšte nešto jela posljednja dva dana?“
Ispričala sam joj šta se dogodilo.
Nije rekla ništa.
Samo je otvorila frižider i napravila mi večeru.
Dok sam jela, zazvonio mi je telefon.
Dečko mi je poslao fotografiju računa iz apartmana.
Ispod je napisao:
„Zaboravili smo podijeliti još jedan trošak.“
Pogledala sam iznos i ostala bez riječi.
Ali onda je majka pogledala fotografiju preko mog ramena.
„Čekaj malo“, rekla je.
Uzela je telefon, povećala račun i pokazala mi jednu stavku.
„Ovo nije račun iz vašeg apartmana.“
Pogledala sam datum, broj sobe i ime gosta.
Na računu je bilo ime druge žene.
A kada sam ga pitala ko je ona, njegov odgovor me je tek tada natjerao da preispitam cijelu našu vezu…